Poniženje

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Lako je skloniti karikature iz biblioteke u Lazarevcu. Ali kako iz medija izbrisati poniženje iz Pariza? Pa, ni to nije tako teško: ako sklonite karikature, o Parizu možete reći šta god vam padne na pamet – od toga da je reč o grešci u protokolu, do toga da je reč o međunarodnoj zaveri protiv Srbije i Vučića. Dakle, karikature ovde stoje kao metonimija za javni prostor uopšte. Umesto karikatura, u istoj funkciji su mogli biti i elektronski mediji – svejedno je da li pod krinkom privatizacije uzimate pod svoje lokalne elektronske medije, ako ih prethodno niste ugasili, ili to isto radite tako što odlučite da privatni medij, protivno zakonu o malopre pomenutoj privatizaciji, kupi državna firma. Kako god okrenete mediji su i doslovno vaši i držite ih pod strogom kontrolom. Jednom kada to uradite, o Parizu, da ponovimo, možete reći šta god vam padne na pamet.

Pritom, zašto je uopšte važno bilo šta reći o navodnom pariskom poniženju Vučića? I zašto bi to uopšte bilo poniženje? Šta govori o Srbiji, a šta o drugim državama, to što su njihovi predstavnici – mereno domaćom svadbarskom merom – sedeli na sedištima boljim od Vučićevog? Ako bi raspored sedenja – a to zvuči zaista idiotski – bio u bilo kakvoj relaciji sa istorijskim zaslugama ili stradanjima naroda, slika sa pariskih svečanih tribina morala bi izgledati besmisleno, jer takve relacije tamo naprosto nije bilo. Kada bi relacija bila obavezna, umesto šefova protokola imali bismo timove istoričara, a rasprava o sedenju pretvorila bi se u interpetativne sukobe između različitih škola tumačenja. Povrh toga, kako povezati kartografiju Velikog rata sa redovima stolica ili, još gore, kako stolicama rangirati žrtve? U osvrtima na navodno parisko poniženje upadljivo su izostala nabrajanja po redovima i stolicama prisutnih država. Ceo svet sveo se na Kosovo, Hrvatsku, Srbiju, Sjedinjene Države i Rusiju. Tako izgledaju svet i istorija iz sužene domaće perspektive.

Nije verovatno ni da, osim na centralnim mestima, raspored sedenja odražava i trenutne odnose moći. Da je tako, morali bismo pretpostaviti da su se oko Vučića našli sve sami predstavnici protokolom osramoćenih država. Biće zapravo da je poniženje iz Pariza jedan krajnje subjektivan doživljaj u čvrstoj vezi sa ličnim Vučićevim osobinama. Ako Vučić sebe i zamišlja u prvom redu, kao da je po važnosti ravan Trumpu, Putinu, Merkel ili Macronu, to što je stvarnost drugačija (jer on ipak nije Tito, kao što ni Srbija nije Jugoslavija) moralo bi ostati njegova lična, a ne nacionalna frustracija. Beskrajno je zabavno slušati priče o pariskom poniženju koje implicitno podrazumevaju da se države zaista dele na one prvog i ostale drugog reda, te da bi sve bilo u redu da je Srbija upala u prvu grupu, umesto što je dospela – prema uvrnutoj percepciji protokola – u potonju. Drugim rečima, mirno i sasvim radikalski prihvatili bismo diskriminaciju pod uslovom da smo mi ti koji diskriminišu umesto da budemo diskriminisani.

Stoga stvar nije u tome šta se dogodilo u Parizu, jer se tamo naprosto nije ništa dogodilo, već šta se događa u Srbiji, pa nečija uvrnuta pamet i lične frustracije prerastaju u kolektivni problem. Drugim rečima – nije bilo poniženja u Parizu, ali zato žitelji Srbije doživljavaju poniženja iz dana u dan. I dok je ono što se nije dogodilo udarna vest, ono što se svakodnevno događa je zabranjena tema. Ne samo što o tome ne sme da se govori, to se ne sme ni nacrtati. A ako se i nacrta, kao što to rade Corax i Petričić, onda žitelji Srbije – ili konkretno Lazarevca – to ne smeju da vide. Umesto toga, u porobljenim medijima nudi im se jedna druga slika: Vučić je taj koji trpi, a ne žitelji Srbije.

Peščanik.net, 13.11.2018.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Vučić: tačka smrzavanja

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)