Jedna ideja, nazovimo je nemačkom, jeste da se uspostavi budžetska ravnoteža i, uz uravnotežen tekući račun bilansa plaćanja, da se štednja domaćinstava može koristiti za investicije preduzeća. Koliko se kretanja u Hrvatskoj razlikuju od te ideje?

U poslednje dve godine, tekući račun je praktično uravnotežen (minus od oko 1 posto bruto domaćeg proizvoda). Ovo pre svega zato što je značajno smanjen uvoz robe: 2011. za oko 4,5 milijardi evra u odnosu na 2008. Izvoz robe je 2011. bio uglavnom na istom nivou kao 2008. Izvoz usluga, međutim, praktično je za milijardu evra manji 2011. u odnosu na 2008, a uvoz je manji za oko 400 miliona evra. To znači da je smanjena domaća tražnja i to kako potrošnja domaćinstava tako još više investicije. Uzmimo da to ukazuje na porast domaće štednje, to znači da se ona iskazuje u fiskalnom deficitu od oko 5 posto BDP. Naravno, ukoliko bi se taj deficit smanjio ili eliminisao, ne bi se nužno povećala niti domaća potrošnja niti domaća ulaganja, već bi lako mogao biti ostvaren suficit na tekućem računu bilansa plaćanja usled dodatnog smanjenja uvoza i zapravo smanjenja stranog duga, koji je u 2011. narastao na oko 103 posto BDP (oko 47,5 milijardi evra). To bi svakako išlo uz značajno smanjenje ukupne proizvodnje.

Šta se, pak, postiglo fiskalnim deficitima? U recesijama, protivciklična politika bi podrazumevala rast javne potrošnje, u odnosu na BDP, i stagnaciju ili čak smanjenje javnih prihoda, opet u odnosu na BDP. U Hrvatskoj su javni rashodi praktično stagnirali na nivou od oko 40 posto BDP u periodu 2008-2011. Javni su prihodi, pak, smanjeni sa nešto više od 39 posto BDP u 2008. na nešto manje od 35 posto u 2011, ili gotovo za 4,5 procentnih poena. Fiskalni deficit je kao rezultat toga povećan sa oko 1,5 posto od BDP na otprilike 5 posto. To je značajno fiskalno olakšanje, koje je, koliko se može zaključiti po kretanju potrošnje domaćinstava i investicija, uglavnom otišlo na održanje potrošnje, a imao je male ili nikakve efekte kada je reč o investicijama, jer one iskazuju visoke stope negativnog rasta u čitavom periodu 2009-2011. Uz sve to, BDP je uglavnom imao niske negativne stope rasta ili je stagnirao, posle početnog pada od gotovo 7 posto u 2011. U prvom kvartalu ove godine, BDP je nešto ubrzao pad na procenjenih 1,3 posto. Do kraja godine ne bi trebalo očekivati značajniji oporavak, jer će biti teško negativne rezlutate prve polovine godine preokrenuti u drugoj polovini. Potrebno je uzeti u obzir da je to relativno stagnantno stanje privrede uglavnom posledica boljih rezultata izvoza od uvoza. No, nije izvesno koliko se to može održati imajući u vidu značajan pad industrijske proizvodnje u prvih četiri meseca ove godine (oko 7 posto), a i ne naročito brzog oporavka izvoza usluga. Kako se ne može očekivati značajan oporavak potrošnje domaćinstava, privredni oporavak se ne može očekivati ukoliko ne dođe do povećanja investicija, a to nije izgledno u dogledno vreme.

Budući da je fiskalni deficit veliki, može se dokazivati da bi bilo više privatnih investicija kada se država ne bi zaduživala. Država, kako se to kaže, istiskuje preduzetnike sa tržišta kapitala svojim zaduživanjem kako bi finansirala fiskalni deficit. Pa, po tom shvatanju, manja javna potrošnja, veća privatna ulaganja. Ovo pretpostavlja da su krediti ograničeni u obimu, a i da postoji tražnja za njima od strane preduzeća, koja bi se mogla zadovoljiti kada država ne bi uzimala previše za svoje potrebe.

Ovde možda ima smisla jedna digresija. U Opštoj teoriji, Keynes je pretpostavio da su svi oni koji rade efikasno uposleni, samo nedovoljan broj ljudi radi. On je smatrao da slobodno tržište alocira sredstva i rad efikasno, samo ne važi Sayov zakon – da ponuda stvara svoju tražnju. Nije reč o tome da je neka investicija promašena ili da u nekom sektoru radi previše ljudi, već je reč o tome da nema dovoljno investicione i svake druge tražnje, pa su neki ljudi, koji bi hteli da rade po postojećoj ili čak nižoj nadnici, nezaposleni. Za razliku od njega, Hayek i neki njegovi istomišljenici u Velikoj Britaniji su smatrali da je problem u tome što su neke investicije pogrešno alocirane, recimo ima ih previše u jednom sektoru, a trebalo bi da se upute u neki drugi sektor. To je ono što se zove strukturnim problemom, za razliku od problema nedovoljne efektivne tražnje. Ukoliko je ovo drugo slučaj, preduzeća se mogu suočavati sa nesolventnošću, a to znači da ih je potrebno prestrukturirati, kako bi se njihova sredstva i ljudi zaposleni u tim sektorima preselili u neki drugi. Tu povećanje efektivne tražnje ne pomaže, jer se time ne rešava problem nesolventnosti.

U Hrvatskoj, građevinarstvo izgleda kao sektor u kome postoje ti strukturni problemi. Od početka krize, ono beleži visoke stope negativnog rasta. Grubo rečeno, taj je sektor prepolovljen. Kako je reč o aktivnosti koja je visoko zavisna od kredita, verovatno je da je nesolventnost u tom sektoru ozbiljan problem komercijalnim bankama. Ovo je samo primer. No, ako je problem sa kojim se hrvatska privreda suočava nesolventnost korporativnog sektora, ili njegovog značajnog dela, onda je teško očekivati da bi se povećali krediti koji bi se njima nudili, ako bi država prestala da se zadužuje tako što bi smanjila potrošnju ili povećala poreze. Zapravo, pre će biti da je državni dug posledica rđavog stanja u korporativnom i u finansijskom sektoru, uz naravno povećana izdavanja na socijalne transfere usled značajnog rasta nezaposlenosti.

To, opet, ne znači da veća tražnja ne bi bila od koristi. No, kako se to ne može očekivati od domaćinstava, a i od korporativnog sektora, potreba da država smanjuje javnu potrošnju vodi tome da se jedini podsticaj privrednog rasta može očekivati iz rasta izvoza, koji je bio nedovoljan i kada je reč o robi i kada se govori o uslugama. Ovo je naravno uslovljeno konkurentnošću hrvatske privrede.

Ovo, naravno, nije nova tema. No, ukoliko je ponuda razmenljivih dobara ograničena, a to je svakako slučaj u Hrvatskoj, pitanje je šta se može učiniti da bi se povećala privlačnost ulaganja u izvozne sektore? Ovde se najčešće ističe kako korekcija tečaja ne bi obezbedila neko značajno povećanje izvoza, jer je proizvodnja razmenljivih dobara mala. No, naravno, tečaj svakako utiče na konkurentnost privrede, ne nužno po neposrednim efektima po izvoz i uvoz već mnogo više po tome što utiče na to u šta će se ulagati. Ukoliko je, primera radi, cena rada konkurentna, isplatiće se ulaganje u proizvodnju za izvoz. Tako da tečaj ima veliki značaj za alokaciju investicija, stranih i domaćih, a tako i na udeo proizvodnje razmenljivih dobara u nekoj zemlji. Tako da rđave rezultate hrvatskog izvoza u ovoj krizi ne bi trebalo uzimati kao jedini argument za drukčiju politiku tečaja, već je značajnije videti da li je Hrvatska privreda konkurentna za investitore koji žele da robu plasiraju na strana tržišta. Koliko se može zaključiti po iskustvu, nije.

Naravno, u privednoj politici uvek postoje različiti načini da se postigne isti cilj. U izvesnom smislu, svi su instrumenti privredne politike supstitutivni. Neki su bolji od drugih, ali naravno mačka se, kako kažu Amerikanci, može drati na više načina. Jedan jeste takozvana fiskalna devalvacija. Obično se poreska reforma kombinuje sa carinama i izvoznim podsticajima, ali Hrvatskoj trgovačka politika nije dostupna usled članstva u zajedničkom tržištu i sutra u Evropskoj uniji. Nešto se može postići industrijskom politikom, dakle selektivnim merama koje podstiču izvozne grane proizvodnje, ali i tu su mogućnosti dosta ograničene, čak i kada bi se znalo to raditi. Tako da ostaje da se poveća PDV, što je i učinjeno, a da se smanji teret rada, što je takođe donekle učinjeno, a može se ići i dalje. Za sada se obezbedilo povećanje poreskih prihoda, dok se na ovaj drugi efekat još čeka, a rezultati industrijske proizvodnje nisu ohrabrujući. Opet, to je povezano sa stanjem u korporativnom sektoru. Ukoliko on ima problema sa razduživanjem, poreske olakšice na zapošljavanje će imati relativno ograničene efekte. U tim okolnostima, fiskalna devalvacija neće imati željene efekte.

Druga mogućnost jeste da se značajno smanje troškovi tako što će se otpuštati radnici. Kada se pogleda stanje na tržištu rada, sva je prilika da se to i odvija. U Hrvatskoj je stopa zaposlenosti bila niska i pre krize, a sada je stopa nezaposlenosti značajno povećana. Ovo ima za posledicu pad tražnje domaćinstava, ali bi moglo da vrši pritisak na cenu rada i da na taj način zapravo dovede do realne devalvacije kune, bar izražene u nadnicama. Više će se rada kupiti za evro nego pre. Eventualno smanjenje i drugih cena, recimo nekretnina i kapitala, takođe bi moglo da dovede do toga da se ulaganje u Hrvatsku učini privlačnijim nego što je bilo ranije. Jedino, naravno, uz znatno višu stopu nezaposlenosti i uz rasprodaju kapitala i imovine.

Konačno, slični se efekti mogu postići i takozvanim strukturnim reformama. Nema sumnje da postoje značajne rente na mnogim tržištima, usled čega bi njihova reforma, koja bi imala za cilj uklanjanje svih vidova monopola, ili drugih načina zatvaranja tržišta, imala povoljne efekte po konkurentnost i po privredni rast. Za to je naravno potrebno vreme i veoma često usled toga takve reforme stanu na pola puta jer se mobiliše socijalni i politički otpor. U Hrvatskoj vlada ima snažan mandat i stabilnu većinu i stoga bi mogla dosta hrabro da krene u strukturne reforme.

Imajući sve to u vidu, Hrvatska se suočava sa dva problema. Sa nedovoljnom ukupnom tražnjom, koja bi mogla da se poveća većim prisustvom na stranom tržištu, ali za to je potrebno značajno povećati konkurentnost privrede. Najneposredniji način jeste korekcija tečaja. Ona ne bi morala da dovede do problema sa stranim dugom, zapravo bi bila jedan način da se on reši jer bi se otvorio suficit na tekućem računu. A ne bi trebalo da bude problema ni za unutrašnje dugove, jer su i depoziti i krediti u stvari u evrima. Cena rada bi bila smanjena, jer je uglavnom u kunama, a inflatorne mogućnosti su ograničene usled recesije. Javni dug bi imao veći problem, ali on mora da se sanira u svakom slučaju. Kako ta politika nije dostupna, predstoji dug put interne devalvacije, koji kako se vidi po prvim rezultatima privrednog rasta ove godine, neće biti ni lak niti će dovesti do brzog oporavka.

Drugi problem jeste strukturne prirode i tu je potrebno značajno prestrukturiranje korporativnog sektora, a i reforma svih tržišta. Ako bi se samo polagala nada na to, uz produženu stagnaciju, socijalne i političke reakcije bi mogle da postanu nepredvidljive.

 
Jutarnji list, 01.06.2012.

Peščanik.net, 02.06.2012.