Popis stanovništva održan je od 1. do 15. oktobra 2011. godine. Skoro godinu i po dana kasnije, 21. februara 2013. konačno je od strane Republičkog zavoda za statistiku (RZS) objavljena Knjiga 4: “Veroispovest, maternji jezik i nacionalna pripadnost”. Rezultati popisa 2011. na ovu temu nam nisu doneli ništa posebno novo u odnosu na popis 2002. godine. Ponovo je propuštena prilika da, kad već popisujemo veroispovest i religioznost građana Srbije, dobijemo i relevantne rezultate. Zbog pogrešne metodologije koju je primenio RZS, dobili smo podatke koji nam ništa ne govore o religioznosti građana Srbije, već služe da se uveća broj vernika radi dnevno-političkih potreba.

Na samom sajtu RZS-a, u sekciji „Šta je popis?“ svrha popisa stanovništva je, između ostalog, i kreiranje „osnova efikasnog planiranja, razvoja ekonomske, socijalne, populacione, i druge politike, ali i administrativnih aktivnosti i naučnog istraživanja“. Pitanje koje se postavlja je kakve efikasne planove država, verske organizacije i drugi društveni činioci mogu napraviti na osnovu podatka da preko 94% stanovnika Srbije „pripada nekoj konfesiji“. Sudeći po ovom podatku, Srbija je jedna od najreligioznijih država u Evropi.

Dobijeni podaci ne pokazuju ništa o dubini te religioznosti, poverenju u verske institucije, stepenu prihvatanja verskih dogmi i načela, poistovećivanju sa verskim moralom, čak ni o učestalosti upražnjavanja verskih rituala i poseta verskim hramovima. Sve što smo dobili je – 94.37% vernika. Ostale grupacije svedene su na nivo statističke greške. Neverujućih – ateista i agnostika, ima 1.17%, a neizjašnjenih i nepoznatih ima 4.46%. Stvara se slika, podržana i najrelevantnijim mogućim istraživanjem – popisom stanovništva, da je Srbija duboko religiozno društvo. Mogućnosti za zloupotrebu ovakvog podatka su nebrojene.


Problemi sa samim popisom

U Srbiji već više vekova vlada pretpostavka da je veroispovest sastavni deo etničke pripadnosti. Ko je Srbin, mora biti pravoslavne veroispovesti, bez obzira da li uopšte i veruje u boga. Ako je Hrvat, to znači da je katolik, i slično. Imajući to u vidu, kao i iskustva sa prethodnih popisa, stručnjaci RZS-a su mogli znati kakav će efekat imati povezivanje nacionalnosti sa pitanjem veroispovesti na popisu. Međutim, u samoj popisnici, pitanja nacionalnosti, maternjeg jezika i veroispovesti su grupisana zajedno, i to pod nazivom „ETNIČKA OBELEŽJA.“ Statistička kancelarija Evropske unije (Eurostat) je izdala preporuke za sprovođenje popisa (Recommendations for the 2010 Censuses of Population and Housing, UNECE/Eurostat). U ovim preporukama, taj set pitanja se svrstava u etno-kulturalna obeležja, gde je iz teksta preporuka potpuno bilo jasno da se etnička pripadnost smatra etničkim, a maternji jezik i veroispovest kulturalnim obeležjem. RZS je, slučajno ili namerno, sva ta pitanja podveo pod etnička. Interesantno je da je u saopštenju za javnost povodom objave ovih rezultata 21. februara, direktor RZS-a Dragan Vukmirović iskoristio pravilan termin – etno-kulturalna obeležja. Ostaje pitanje zašto i na samoj popisnici nije urađeno isto, iako je Koalicija za sekularnu državu dopisima upozoravala gospodina Vukmirovića na taj propust.

Zatim je pitanje veroispovesti, pored toga što je bilo odmah uz nacionalnost, postavljeno sasvim sugestivno, odnosno glasilo je: “Koja je Vaša veroispovest?”, pri čemu je odgovor trebalo upisati u prazna polja. Ovako formulisano pitanje sugeriše da ispitanik svakako jeste religiozan (ima veroispovest) i da je samo potrebno da se opredeli o tome kojoj konfesiji pripada, odnosno koja je veroispovest u pitanju. Kako je pokojni profesor Ljubiša Rajić lepo primetio, za ovako formulisano pitanje bi student sociologije ili psihologije, koji polaže metode istraživanja, pao na ispitu.

U vodiču za popisivače je pisalo: „Lice može sebe da smatra pripadnikom neke veroispovesti iako nije upisano u knjigu pripadnika te veroispovesti. Građani nisu dužni da se izjasne o svojoj veroispovesti, pa u tom slučaju upišite: nije se izjasnio.“ Takve formulacije, kao i slaba obuka popisivača, dovele su do toga da je prilikom popisa primećeno da pojedini popisivači odbijaju da upišu odgovore kao što su: ateista, agnostik, nereligiozan i slično, pošto to i nisu veroispovesti. Rezultat svega toga je da imamo čak 220.735 građana koji se vode kao neizjašnjeni, kao i 99.714 koji se vode kao nepoznati.

Zanimljivo je da su u toku samog popisa iz RZS-a negirane bilo kakve prijave nepravilnosti iako su mnoge i javno iznošene, a Zvonimir Pavlović, pomoćnik direktora Sektora za statistiku Vojvodine i član Gradske popisne komisije Novog Sada je trećeg dana popisa čak izjavio da „niko do sada nije odbio da dâ podatke, a nismo imali čak ni slučaj da je neko tražio da bude upisan kao ateista.“

U preporukama Eurostat-a je, između ostalog, navedena i definicija religije, u kontekstu popisivanja: „Religija se generalno posmatra kao set uverenja i običaja, koji obično uključuje verovanje u postojanje božanskog ili višeg bića, snage ili principa po kome ljudi usmeravaju svoje živote u praktičnom i moralnom smislu“. Ova definicija se definitivno razlikuje od veroispovesti koja je popisana na ovom popisu, a kada bi se popisivala religioznost u skladu sa ovom prepurukom, pitanje je da li bismo u Srbiji imali i 40% posto religioznih, imajući u vidu neka sociološka istraživanja rađena na tu temu.


Važnost rezultata popisa veroispovesti građana

Sama religioznost građana u jednoj uređenoj sekularnoj državi nije od presudnog značaja. Međutim, demistifikacija rezultata ovog popisa je bitna zbog brojnih zloupotreba dobijenih podataka, kako u prošlosti, tako i, sasvim izvesno, u budućnosti, budući da se načelo sekularnosti u Srbiji veoma često svodi na „mrtvo slovo na papiru“.

Na sam dan objave rezultata, u Večernjim novostima je izašao tekst pod naslovom “Svi u Boga verujemo!”, koji počinje rečenicom “Gotovo celokupno stanovništvo izjašnjava se kao religiozno, najviše pravoslavaca”. Ne pominje se stepen religioznosti, ne pravi se razlika između konfesionalne pripadnosti u najširem mogućem smislu i dogmatske vere u Boga i Crkvu. Samo se konstatuje kako smo gotovo svi – vernici. Takva tumačenja otvaraju vrata za otvoreno kršenje sekularnosti od strane državnih organa i verskih zajednica, koje je već uveliko u toku.

Tendencije narušavanja sekularnosti i sve čvršćih veza između države i verskih zajednica, prvenstveno Srpske pravoslavne crkve, traju još od početka 90-ih. Taj trend se pojačao od 2000-e godine i petooktobarskih promena, i upravo u tom periodu smo mnogo puta mogli čuti podatak sa prethodnog popisa o 95% vernika, svaki put kada je trebalo opravdati neko veliko davanje Crkvi, osuditi navodne uvrede upućene pojedinim episkopima, kada je trebalo utišati proteste protiv uvođenja veronauke i generalno, bilo kakve proteste protiv narušavanja sekularnosti.

S obzirom na skorašnje učestale posete i sastanke predsednika, premijera i mnogih drugih visokih funkcionera sa patrijarhom, vladikama i ostalim crkvenim velikodostojnicima, ova decenija će biti još problematičnija. Te posete nisu ništa novo. I prethodna vlast je bila veoma rada da „uđe u brak“ sa Crkvom, međutim, čini se da je sama SPC odabrala ovu trenutnu vlast kao poželjnijeg partnera. O tome svedoče i prepiske između pojedinih delova Crkve i Vlade, u kojima se pominju „evroslinavci“, kao i nedavne izjave vladike niškog Jovana o simfoniji i srastanju države i crkve.

Možda najdrastičniji primer je nedavno u skupštini usvojena Politička platforma za razgovore sa predstavnicima PIS u Prištini. O samoj platformi je bilo dosta reči u javnosti, međutim, svi su nekako zanemarili deo u kojem se insistira na „uspostavljanju posebnog ugovornog odnosa između Srpske pravoslavne crkve i PIS u Prištini, po uzoru na status Rimokatoličke crkve u Italiji“, što bi, iako je nejasno kako bi uopšte bilo izvodljivo (budući da SPC nema međunarodni subjektivitet poput RKC i da svaka eparhija predstavlja zasebno pravno lice), praktično značilo crkvenu državu u državi, bilo da se ta država zove Srbija ili Kosovo. Takođe, predloženo je uspostavljanje dvodomnog parlamenta, „u kojem bi gornji dom predstavljao Dom regiona i verskih zajednica, a donji dom bi bio Dom građana“, što je u suprotnosti sa Ustavom Srbije, a i sa osnovnim demokratskim principima. Takav balast u pregovorima između Beograda i Prištine jasno govori o podložnosti Vlade Srbije neprimerenim uticajima iz SPC.

Ne postoji utemeljenje u Ustavu za ovakve odnose države i Crkve, međutim, kada se zna da i političari putem ovakvih rezultata popisa dobijaju zvaničan podatak o 85% građana pravoslavne veroispovesti (zajedno sa ostalim hrišćanskim denominacijama taj procenat je 91.22%), njihovi postupci nekima mogu izgledati logični, čak i pravedni, i dovoljno je samo da spomenu te cifre i da „opravdaju“ svako narušavanje načela sekularnosti.

U poslednjih 20 godina je, u godinama najveće krize, izgrađeno više verskih objekata nego za 200 godina pre toga. Svima koji prolaze pored tih novoizgrađenih velelepnih zdanja je poznato da su ovi objekti većinu vremena prazni i pusti. To je jasan pokazatelj stepena religioznosti u Srbiji. Ipak, kada verske organizacije dobiju podatak o preko 94% vernika, broj crkava i dalje izgleda nedovoljnim. Njihovi zahtevi za dodatnim sredstvima od strane države i donatora za izgradnju ogromnih objekata, oslobođenih od taksi i poreza, na najskupljim gradskim građevinskim placevima izgledaju potpuno opravdani i u skladu sa „efikasnim planiranjem“ sa početka teksta. U mnogim razvijenim zemljama postoji trend promene namene verskih objekata starih i više vekova iz jednog jedinog razloga – ekonomske neodrživosti. Hram bez vernika i njihovih priloga ne može da plaća poreze, račune i održavanje. U Srbiji se takvi troškovi verskim zajednicama uglavnom opraštaju i ne naplaćuju, međutim, i to će se vremenom promeniti, a onda lažna statistika o brojnosti vernika neće pomoći Crkvi u očuvanju tih novoizgrađenih objekata, već će opet SPC zahtevati da se trošak prevali na sve nas. Postoje hramovi koji su spomenici kulture i koji su pod zaštitom države i treba da budu oslobođeni tih troškova, međutim, nešto što je sada izgrađeno ne može biti spomenik kulture, bez obzira što je projektovano i napravljeno da izgleda kao da je iz srednjeg veka.


Šta dalje?

Ovaj popis je završen, sledeći će biti tek za deset godina. Iako ne postoji način da se uradi istraživanje koje bi moglo da parira popisu po brojnosti, može se uraditi metodološki ispravno i svrsishodno istraživanje koje bi moglo da nam pruži realniju sliku. U svakom slučaju, potrebno je suprotstaviti se političarima, verskim predstavnicima i desničarskim organizacijama u nameri da ovakve rezultate tumače kao svojevrsni referendum i dokaz nedvosmislene političke podrške za uplitanje religije u sfere u kojima joj nije mesto. U protivnom, ostaje nam još deset godina ćutanja i sleganja ramenima na svaki pokušaj kršenja sekularnih načela, koja spadaju u osnovne civilizacijske tekovine modernog i razvijenog društva, zasnovanog na ljudskim pravima i slobodama.

 
Sekularna inicijativa, nevlаdina organizacija čija je misija javno zagovaranje i zaštita sekularnih načela i vrednosti, promovisanje kritičkog razmišljanja i prava na slobodu veroispovesti, uključujući i pravo na odsustvo verovanja.

Peščanik.net, 26.02.2013.