Šta je povratak na vlast Hrvatske demokratske zajednice krajem 2003. doneo opoziciji? Oslobodio je Socijaldemokratsku partiju od potrebe da se dokazuje nacionalistima. Partija je mogla, čim je za to postala spremna, što je potrajalo, da formuliše politički program koji joj prirodno pripada. Veoma mnogo je, naravno, pomogao i Stjepan Mesić kao predsednik države, omogućivši napuštanje Tuđmanove politike prema Bosni i Hercegovini i afirmaciju antifašističkog karaktera zemlje. Tome je, naravno, doprinela i njegova Hrvatska narodna stranka, koja okuplja liberalne demokrate. Da bi se videlo šta se zapravo dogodilo, pomaže jednostavna ideja o političkom i ideološkom prostoru.

Podelimo ga na, uslovno, liberalni i nacionalistički deo; onda se može reći da se politička konkurencija vodila na nacionalističkom delu, bez obzira na činjenicu da se tu, posle propasti Tuđmanove politike, nalazila manjina glasača. Ono što je Sanaderova promena politike donela jeste pomeranje ideološke i političke konkurencije prema centru, što je omogućilo socijalistima i liberalima da nude programe koji su usklađeni sa njihovim nominalnim ideologijama i dođu na vlast podrškom većine glasača.

Ostaje, naravno, i ekonomska dimenzija. Kao ni prva socijalistička vlada, posle Tuđmanove smrti, tako ni ova sada nije spremna da temeljnije promeni privrednu politiku. Njoj, njenom opstanku na vlasti, trenutno pomažu nacionalisti koji su se vratili u svoj politički prostor, gde nema ni mnogo ideja niti velikog broja glasača. Ali nespremnost da se napravi privredni zaokret staje veoma skupo, jer su pad proizvodnje i zaposlenosti veliki. To će na kraju i odrediti sudbinu socijalističko-liberalne vlade, kao što bi u demokratiji i trebalo da bude.

Manje-više, isto se može reći i za ponašanje Demokarstke stranke u Srbiji i izvesti zaključak o mogućem uticaju na nju i na druge opozicione partije posle zaokreta naprednjaka i socijalista. Pre poraza na izborima, demokrati su se trudili da konkurišu nacionalistima na njihovom delu političkog prostora. Usled čega su izgubili kada su se naprednjaci pomerili prema centru, gde je i javno mnenje i gde su i glasači. To bi trebalo da oslobodi Demokratsku stranku od potrebe da se dokazuje onima koji, opravdano, u nju kao autentično nacionalističku stranku nemaju poverenje. Te bi demokrati mogli da usklade svoj politički program sa ideologijom, bilo da se vrate izvornoj liberalnoj ideji ili da postanu socijaldemokrati.

Takođe, demokratska i liberalna opozicija bi mogla da se založi za značajniju promenu privredne politike, budući da je ona svakako potrebna. To, naravno, podrazumeva i kritiku privredne politike koju je vodila prethodna vlada, u kojoj je Demokratska stranka bila najveća u vladajućoj koaliciji. Nije teško videti u čemu se grešilo i nije nepoznato šta bi trebalo činiti, posebno sada kada su, opet, drugi preuzeli na sebe da se zalažu za populističke i mere kojima se kupuju glasovi i smanjuje zaposlenost.

Koji je to opozicioni program? On se u suštini ne menja već više od dve decenije. Pitanje je samo da li je konačno došlo vreme za njegovu realizaciju. Ovde samo dva aspekta.

Bilo bi potrebno pokrenuti raspravu o novom ustavu. Postojeći nije samo neprimenjiv, već ga je veoma teško tumačiti, što za posledicu ima i nepostojanje nezavisne sudske vlasti, bar kada je reč o ustavnom sudu. Primera radi, ustavni sud zapravo nema šta da kaže o briselskim sporazumima. Ovo zato što je ustav u suprotnosti sa međunarodnim obavezama zemlje, koje su preuzete Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244. Mada i to potpuno nedosledno, jer je jasno da je ustav neprimenjiv na Kosovu, što ustav u stvari i prihvata. Uz to, međunarodne obaveze podrazumevaju da nikakva odluka koja se odnosi na Kosovo ne može da se donese a da se sa tim ne saglase kosovske vlasti, uz međunarodno posredovanje. Što je čisto političko pitanje i ne pripada ustavnom sudu. Tako je u velikoj meri i sa vojvođanskom autonomijom, ali i sa ustavom u celini, kojeg je praktično nemoguće tumačiti drukčije nego politički, što onemogućava nezavisnost ustavnog suda.

Potom bi trebalo uočiti da se Srbija suočava sa praktično čitavom tranzicijom. Dakle, sa potrebom za sistemskim promenama, praktično u svim oblastima privređivanja. Liberalizacija spoljne trgovine i finansijskih odnosa nije valjano sprovedena. Kontrola unutrašnjih cena je velika, usled čega se koristi inflacija kao fiskalni instrument. Privatizacija je izvršena rđavo, a potom je zaustavljena, usled čega postoji veliki javni sektor koji košta nezaposlene više nego zaposlene, mada podgreva nečije ideološke ideje. Praktično sva tržišta su monopolisana, usled čega je i korupcija sveprisutna. A to sve pre nego što je rečeno bilo šta o katastrofalnom stanju na tržištu rada.

Uz to, država je veoma rđav snabdevač javnim dobrima, na primer svim vidovima bezbednosti i osiguranja koji su u njenoj isključivoj ili prvenstvenoj nadležnosti. Srpska vlada, kao i hrvatska, ne shvata tu potrebu korenitih reformi, ali zato bi to trebalo da bude posao opozicije.

 
Novi magazin, 20.05.2013.

Peščanik.net, 16.05.2013.