Malo je verovatno da će biti izvršena neka ozbiljnija poreska reforma. Ovo je možda prilika da se ukaže na političke nedostatke tvrdnji da su, recimo, fiskalni deficiti ili javni izdaci neodrživi. Uzmimo da je cilj da se smanji poreski teret kako bi se podstakli ulaganja i zapošljavanje. Ako dodatno zaduživanje nije, pretpostavimo, održivo, to podrazumeva da se javni rashodi finansiraju iz tekućih prihoda, dakle iz poreza i doprinosa.

Ako, uz to, država želi da se razduži, dakle da uspori rast javnog duga, ili ga čak smanji, to može da podrazumeva fiskalni suficit – dakle da se deo ubranih poreza uštedi.

Do ovoga može da dođe ili ako se znatno ubrza privredni rast, pa rastu i javni prihodi, ili ako zemlja praktično bankrotira, pa niko ne želi da je kreditira.

No, do značajnog ubrzanja rasta neće doći u sledećih par godina, tako da preostaje pretnja da će presušiti izvori kreditiranja. Usled toga, potreba fiskalne reforme se obrazlaže time što je stanje neodrživo, jer će dalje zaduživanje postati nemoguće. Usled čega je potrebno to nepoželjno stanje izbeći poreskom reformom kojom će se potrebni javni rashodi određivati kao da je dalje zaduživanje nemoguće, dakle smanjeni javni prihodi će odrediti nivo javne potrošnje. Ako se ovako obrazlaže potreba za poreskom reformom, to neće biti uverljivo jer ne odgovara stvarnom stanju stvari. Država može dodatno da se zaduži. Štaviše, ako privatni sektor štedi više nego što ulaže, ako se država ne zadužuje, štedeće se u stranom novcu. Ako, pak, rastu ulaganja, to podrazumeva zaduživanje u inostranstvu. I jedno i drugo ili neće ili će biti poželjno ili dostupno. Tako da jedina šansa za ozbiljnu poresku reformu jeste da se država dodatno zaduži, ali onda tvrdnja da je to neodrživo ne pomaže.

 
Blic, 16.06.2010.

Peščanik.net, 16.06.2010.