Poreska reforma se može izvršiti i pod pretpostavkom da se ne menja javna potrošnja, ali bi to trebalo da bude motivisano povećanjem efikasnosti privređivanja. Nije uverljivo ako se predlog poreske reforme opravdava time da će se ostvariti čitav niz poželjnih ciljeva, od pravičnosti do izvoza, a sve preko novog modela rasta. Jer je to, što bi se reklo, suviše muva da bi mogle da se ubiju jednim udarcem.

Uz to, nije nevažno razdvojiti budžetske motive od ekonomskih. Ukoliko su javni prihodi nedovoljni, postoji budžetski razlog da se povećaju porezi, ako rashodi ne mogu da se smanje. No, iz toga ne sledi ništa konkretno: ni kada je potrebno povećati poreze, a ni koji bi to porezi tačno bili. Sa ekonomske tačke gledišta, opet, postoji izbor između oporezivanja i zaduživanja (plaćanja danas ili sutra), kao što postoji i izbor između oporezivanja različitih izvora dohodaka: rada, kapitala ili renti.

Pošto postoji izbor, postoji i prostor za politiku. Recimo, preduzetnici su zainteresovani za smanjenje poreza na rad, jer je to njima trošak, ali ne i za povećanje poreza na dodatnu vrednost, jer se time smanjuje potrošnja, pa tako i njihovi profiti. Ponekad se kaže da će povećani porez na dodatnu vrednost poskupeti uvoz, ali je to u uslovima fleksibilnog kursa netačno. Moglo bi da utiče na stabilizaciju kursa, a trenutno je upravo depresijacija kursa najveći podstrekač rasta izvoza. Alternativa, ako se ne može smanjiti javna potrošnja, jeste veći javni dug. Time se povećava sadašnja potrošnja na račun veće štednje budućih generacija. Politika zaduživanja je jednostavnija od poreske politike zato što buduće generacije nemaju partiju. Što olakšava politički izbor.

 
Blic, 30.06.2010.

Peščanik.net, 30.06.2010.