Pornokratija

 
Bogata istorija Rima, između ostalih beleži i period kada je papu birao narod. Taj period je formalno završen krajem VIII veka, no odluka sinoda u Lateranu doneta 769, a kojom se nalaže da papu mogu birati isključivo duhovna lica, još dugo nakon toga nije imala realnu političku snagu. Narodna volja Rimljana oglašavala se čak i u X veku (saeculum obscurum), vremenu koje je kasnije u pisanoj istoriji papstva krasnorečivo nazvano – pornokratija.

Tokom IX i X veka Italijom je vladao politički vakuum. Rim je tada bio pod vlašću komune, a saglasno osnovnom političkom „zakonu o vladavini narodnih masa“, papu je iz redova onih predstavnika plemićkog roda koji su više obećali i više hleba razdelili, birala svetina. (Jedna od čuvenih srednjevekovnih plemićkih porodica u Rimu se baš tako i zvala: Frangipani – oni koji lome hleb. Uzvišena interpretacija ovog prezimena se prema nekim izvorima iz 1014. dovodi u vezu sa procedurom pričešća, a ona prizemnija, više svetovna i mnogo verovatnija, razdavanju hleba gomili.) Radi se naime o „zakonu“ kojeg su vrlo dobro znali svi antički i srednjevekovni istoričari, od Plutarha do Gvičardinija, a kojeg danas takođe vrlo dobro znaju političari poput Ugo Čaveza ili Ahmadinežada (što se nažalost ne može reći za liberalne doktrinare i politkorekte birokrate) i koji u skraćenoj verziji glasi otprilike ovako: blagonaklonost gomile je gotovo siguran put u tiraniju.

U skladu sa ovom tradicijom, godine 955. je na izborima za papu rimski narod podržao (nekog) Oktavijana, mladića koji je (uzgred) bio prvi papa koji je nakon izbora uzeo sebi novo ime Jovan XII, unuka nadaleko čuvene rimske kurtizane Marozije, a na osnovu izričite želje njegovog tatice Alberiha II izrečene na samrtnom odru. Jovan je tada imao 17 ili 18 godina i bio je tipičan predstavnik tadašnje „perspektivne omladine“. To je kao kada bi na tron pape danas pretendovao jedan od dvojice izuzetnih sinova moskovskog oligarha Teljmana Ismailova, studenata ženevske filijale Moskovskog državnog univerziteta, koji su pre nekoliko godina sebi organizovali trku dva „lambordžinija“, a s tragičnim krajem po jednu sasvim nedužnu građanku Švajcarske.

Čuveni britanski pisac i cenjeni istoričar Edvard Gibon (1737-1794), napisao je o papi Jovanu XII sledeće: „S prilično velikim iznenađenjem mi danas čitamo o tome da je papa Jovan javno živeo u vanbračnoj vezi s rimskim matronama, da je Lateranski dvorac pretvorio u bordel i da su vesti o čestim silovanjima, kako udovica tako i devica, masovno odvraćale hodočasnice od poseta grobnici Svetog Petra. One su se s pravom bojale da će prilikom njihove pobožne misije, biti besramno napastvovane od strane nikog drugog, do li njegovog namesnika na zemlji.“

Najveći Jovanov neprijatelj je bio kralj Berengar II, markgrof Ivreje koji je, pretendujući na vlast nad celom Italijom, tada bio glavna opasnost Rimu. I Jovan je smislio plan kako da ga se otarasi. Pozvao je u pomoć Otona I Saksonskog i obećao mu imperatorsku krunu.

Nemački kralj Oton je požurio u Rim, gde je 2. februara 962. iz ruku pape primio carsku krunu Svete rimske imperije. No Oton je po svom karakteru bio sumorni tevtonski vlastelin, čovek koji se veoma ozbiljno odnosio prema svojoj novoj, carskoj misiji. Kada je shvatio ko je u stvari duhovni vođa svih katolika, on se prvo iskreno prenerazio, a onda je u sebi našao dovoljno hrabrosti i snage da predloži papi iskreno pokajanje, upućujući ga na ozbiljno preispitivanje „svog života prepunog svetske taštine i neprestanih preljuba“.

Oton je nakon toga pošao u (pobedonosni) rat protiv Berengara, a papa Jovan, šokiran njegovim drskim savetima, odmah, njemu za leđima, krenuo da se dogovara sa Berengarom. Papini emisari su pali u ruke Otonu i kada je od njih doznao za Jovanovu zaveru, požurio je u Rim i hitno sazvao sinod od 16 kardinala. Sinod je jednoglasnom odlukom oslobodio papu od crkvenih dužnosti i tu odluku obrazložio sledećim optužbama: pred našim očima je prodavao crkvena zvanja, čin posvećivanja sveštenika je provodio u konjušnici a ne u crkvi, živeo je u konkubinatu sa svojom rođakom i ljubavnicom svoga oca, oslepeo je svog duhovnog oca Benedikta, potpaljivao je kuće, često je besno mahao mačem, dok se kockao u pomoć je prizivao Veneru, Jupitera i ostale demone, a papski dvorac je pretvorio u bordel. Rečju – pornokratija, baš kako je potom i bilo rečeno.

Međutim, problem je u tome što se karijera Jovana XII time nije završila. Radi tog izuzetnog čoveka, rimski narod je organizovao masovnu pobunu protiv cara Otona. On je morao da napusti prestonicu Svete rimske imperije, a Jovan se na leđima likujuće gomile vratio u Rim i naredio da se svim protivnicima „narodnog ljubimca“ odrežu jezici i uši. I jedino što je zasmetalo narodnom idolu Rima da dugo i srećno vlada, bilo je njegovo zdravstveno stanje. Od moždanog udara izazvanog „preslatkim životom“, umro je u 27. godini života u postelji jedne od svojih bezbrojnih ljubavnica.

Ovo je samo jedna od mnogih priča iz svetske istorije, koja nam živo ilustrije činjenicu da je svetina izuzetno retko (smela bih da tvrdim, gotovo nikada nije) raspoložena za nekakvu složeniju misaonu delatnost, no zato je vrlo sklona primeni prilično primitivnog sitema raspoznavanja „svoj – tuđ“. Oton je bio tuđ, a Jovan naš.

Nešto slično se dogodilo i za vreme madridskog ustanka protiv Žozefa Bonaparte, događaja koji je 1808. ozbiljno potresao Španiju. I mada je Žozef bio sasvim pristojan kralj, koji je recimo ukinuo inkviziciju i započeo masovne reforme neophodne za spas tada veoma zaostale Španije, a Ferdinad VII je čak i za španske Burbone bio retko veliki gad, narod je ipak podržao Ferdinada i posekao sve Francuze kojih se dokopao. Za razliku od naroda, španska elita je vrlo dobro znala ko je Ferdinand, ali jedino što joj je ostalo je bilo da sa užasom posmatra krvavi pir kojim će Španija biti još više unazađena.

Uzgred, za taj poseban talenat svetine da sa osobenom lakoćom raspoznaje „naše“ od „tuđih“, odlično zna i Putin. Zbog toga mi danas i imamo ljudožderski zakon kojim se Amerikancima zabranjuje da usvajaju našu ostavljenu decu, i kojim se istovremeno, ništa manje nadahnuto i nimalo lošije od Jovana XII, koristi i sam Putin: „Krvožedni Ameri bi da ubijaju našu decu!“

S vremena na vreme čitam članke naših liberala na temu „zašto Julija Latinjina ne veruje u opšte pravo glasa?“ Koji su to kompleksi koji muče nju (mene, Juliju Latinjinu) i kakve li su to predrasude njene klase koje ona ovim svojim stavom zastupa? Možda će neko pomisliti da je to nekorektno, ali na pitanja ove vrste ja odgovaram takođe pitanjem: a zašto Plutarh nije verovao u opšte pravo glasa? Ili Džordž Vašington? Ili Džon Stjuart Mil?

Ni na kraj pameti mi nije da sebi pripisujem autorstvo na tvrdnju da je upravo svetina ta koja tirane dovodi na vlast i potom ih na vlasti svesrdno podržava. Ova se ideja, različito formulisana, provlači kroz dela svih istoričara koji su iole držali do sebe. Svi redom, od Diodora Sicilijskog do Edvarda Gibona, svi oni su ovu ideju neretko pominjali.

Znam da danas nije politički korektno govoriti da je „sveopšta naklonost gomile – besprekorno utaban put koji vodi ka tiraniji“ (Plutarh), i da „uvek i svuda, gde se događa preraspodela zemlje i oproštaj dugova, gomila brzo nalazi sebi vođu, i takva se stvar redovno završava tiranijom“ (Diodor), ali ja zaista mislim da će „vlast politčke korektnosti“ završiti slično kao i vlast od naroda biranih papa.

A posle sto godina, „totalitarna politička korektnost“ kojom se od nas danas zahteva da bespogovorno uvažavamo mišljenje naroda, bez obzira na to kako se on ponaša i šta on zapravo „misli“, podržava li on Jovana XII i odobrava li (kao što je to bio slučaj sa 90% stanovništva Egipta) teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku – biće potpuno zaboravljena.

 
Ежедневный Журнал, 01.03.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 10.03.2013.