Bez obzira na recesiju i neprekinuto smanjenje broja zaposlenih, izbori nisu bili o „jarećem pečenju“, već mnogo više o „sabljama i pištoljima“, doduše u unutrašnjem političkom dokazivanju. Usled toga, izbori nisu dali nikakav odgovor ni na najvažnija politička, a nekmoli na neprijatna ekonomska i socijalna pitanja. I sada dok se sastavlja vladajuća koalicija, sve je tema osim toga što bi trebalo da bude privredna politike te nove vlade. Usled toga, kao i do sada, rešavaće se problemi onako kako se budu nametali i na uobičajen kratkoročan i nedosledan način, što ne može a da ne rezultira istim rđavim ukupnim rezultatima.

Koji su osnovni problemi? To se vidi iz makroekonomskih podataka. Na jednoj su strani bilansi, koji moraju da se uravnoteže, na drugoj su relativne cene koje se menjaju kako bi se održala makroekonomska stabilnost. Ono što sa time nije usklađeno jeste privredna politika. Da sve to obrazložim.

Najvažniji je deficit u razmeni sa inostranstvom. Pre krize, 2008, deficit na tekućem računu bilansa plaćanja je bio više od 20 posto bruto domaćeg proizvoda. U kriznim godinama on je smanjen na oko 7 posto. Za toliko rastu obaveze prema inostranstvu, jer se ti deficiti moraju finansirati ili zaduživanjem u inostranstvu ili stranim ulaganjima. Usled tog hroničnog deficita, rastu spoljni dugovi, koji su sada iznad 80 posto bruto domaćeg proizvoda. I kako privreda ili stagnira ili, u ovom času, ima negativnu stopu rasta, to znači da, ako se deficit finansira stranim ulaganjima, obaveze prema inostranstvu rastu relativno brzo i, u osnovi, neodrživo. Posledica toga jeste nužnost smanjenja potrošnje, što će dodatno delovati recesiono osim ukoliko za uzvrat ne raste izvoz. Privredna polika, međutim, jeste okrenuta ne samo očuvanju, nego i povećanju potrošnje, što iz socijalnih, a što, u ovoj godini, iz političkih razloga. Usled toga, jedino sredstvo uravnoteženja razmene sa inostranstvom jeste depresijacija dinara. To, međutim, takođe može da se pokaže kao neodrživo, ukoliko dovede do bankrotstava prezaduženih preduzeća, pre svega, a i domaćinstava u kojima niko nije zaposlen.

Drugi problem jeste fiskalni deficit i javni dug kojim se on pokriva. Opet, pre krize, javna potrošnja je značajno povećana, te je dostigla oko 46 posto bruto domaćeg proizvoda (kažem oko, jer podaci o javnim rashodima nisu pouzdani). U kriznim godinama ona je smanjena na oko 44 posto, ali su mnogo više smanjeni javni prihodi, na oko 39 posto bruto domaćeg proizvoda. Razlika je fiskalni deficit od oko 5 posto BDP. To znači da za toliko raste javni dug. Kako BDP raste sporije, bar u odnosu na onaj deo javnog duga koji je u stranom novcu i ne može da se obezvredi inflacijom, to dovodi do, opet, stalnog rasta javnog duga, što je, ako bi se tako nastavilo, takođe neodrživo. Kako bi povećanje poreza bilo teško opravdati u trenutku kada je privreda u recesiji, a i inače je nivo javne potrošnje od 39 posto BDP visok za nisko razvijenu zemlju, to znači da će biti neophodno značajno smanjenje javnih rashoda. Kako se najveći deo troši na plate zaposlenih i socijalne transfere, to će biti ozbiljan dodatni socijalni problem. U ovom času, privredna politika računa sa dodatnim zaduživanjem kako bi se izbeglo i povećanje poreza i smanjenje javnih rashoda, što vodi stanju u kome država više neće vraćati svoje dugove ili neće izvršavati svoje obaveze ili, najverovatnije, i jedno i drugo.

Treće, a najvažnije, jeste stanje na tržištu rada. Poznato je ne samo da je broj zaposlenih, formalno i neformalno, mali, već i da je dramatično smanjen u poslednjih par godina, a tako će biti i sledećih par godina budući da se ne očekuje značajnije ubrzanje privrednog rasta. Nešto pomažu strana tržišta rada, uostalom kao i u bližoj i daljoj prošlosti, ali te mogućnosti su danas ograničenije nego što su bile u neka bolja vremena. Izvoz ljudi na udaljena tržišta je moguć, ali konkurencija je velika, jer je sve više zemalja iz kojih ljudi emigriraju. Politika zapošljavanja je uglavnom usredsređena na to da sačuva radna mesta ljudima koji rade za državu, na jedan ili drugi način, što će se takođe pokazati neodrživim, a ne čini ništa da poboljša stanje u privatnom sektoru.

To su teme koje nisu bile prisutne na tek okončanim izborima, a iz pro forma programa stranaka koje su se na njima nadmetale se ne vidi ni da su ti problemi ozbiljno sagledani. A koliko se vidi, ne predstavljaju ni ozbiljne teme kod pregovora o sastavu nove vlade.

 
Blic, 26.05.2012, štampano izdanje

Peščanik.net, 27.05.2012.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija