Dok se razara Gaza i ugnjetava Zapadna obala, a izraelski Arapi tiho iseljavaju iz zemlje, nije loše proveriti čime se bave oni koji pretenduju da budu alternativa Netanjahuu. Osim angažovanja oko zakona o regrutaciji ultraortodoksne zajednice, poslednjih nedelja gledamo kako je prosvećeni ili – kako se još naziva – lepi Izrael ponovo ustao protiv pravosudnog prevrata u pokušaju da sačuva izraelsku „de-mo-kra-ti-ju“.
Prevrat nikada nije zaustavljen, režim je samo napravio kratku pauzu u oktobru 2023. kada je nakon Hamasovog napada promenio dinamiku i način sprovođenja svoje agende. Ali posle duže letnje pauze Kneseta koju je opozicija pogrešno ocenila kao lenjost režima, koalicioni poslanici su se vratili i opet dokazali da su spremniji od svojih protivnika. Opozicija je pregažena brzinom i brojem zakonskih predloga kojima je vladajuća koalicija zatrpala Kneset. Režim preskače standardne procedure, predlozi zakona dolaze u formi „privatnih inicijativa“ bez kontrole stručnih tela, ostavljajući na volju ministarstvima da ih proveri (što se ne čini, jer su predlagači koalicioni partneri). Zakoni prolaze na prvom, drugom ili preliminarnom čitanju, a opozicija ne stiže ni da isprati njihov sadržaj.
Antidemokratski predlozi ne prestaju da iznenađuju. Jedan od njih je da se ovlašćenja verskih sudova, koji su nadležni u domenu porodičnog prava, sada prošire i na oblast radnog prava gde će imati mogućnost da učestvuju u svojstvu medijatora. Režim prilagođava i krivično zakonodavstvo proširenjem policijskih ovlašćenja, ali paralelno menja i izborna pravila usvajanjem predloga kojima se otežava učešće Arapa na izborima. Dovršava se stvaranje jednog represivnog društva, gde zakoni neće pružati sigurnost građanima već će predstavljati način da se režim obračuna sa svima koje označi kao neprijatelje. U plan vladajuće koalicije ulazi smena vladine pravne savetnice, promena direktora Šabaka i načela izbora sudija koji će im omogućiti da kontrolišu Vrhovni sud. Zajedno sa demografskom transformacijom koja se već dogodila u vojsci u korist hardalim, nacionalističke ultraortodoksne zajednice, budućnost sekularnog Izraela je neizvesna.
Odbrana demokratskog poretka koji je inicirao civilni sektor nije uspešna uprkos tome što u pojedinim fazama veliki broj ljudi izlazi na ulice. Najveća slabost demonstracija leži u tome što izostaje saradnja sa arapskom zajednicom, ali i bezuslovna predanost liberalnim vrednostima što bi značilo i kritiku rata i okupacije. Izraelski demonstranti uglavnom guraju ove teme pod tepih i tako crpu svoj politički legitimitet kod jevrejskih birača. Na protestima tokom 2023. Palestincima se nije dozvoljavalo da govore na centralnim binama, a sada se ne štite njihova prava zbog 7. oktobra.
Svakodnevno smo svedoci izraelskog „pravedničkog“ gneva dok se prozivaju palestinski građani jer nikad nije dovoljno osuda ubijanja jevrejskih civila, dok istovremeno ćute o užasima koje vojska čini u Gazi i Zapadnoj obali. Korene treba tražiti u odsustvu jednakosti građana koji je uslovljen važenjem principa „država svih građana“. U Izraelu vlada konsenzus da taj princip nije legitiman jer je suveren jevrejski narod, a ne građani. Zato je kroz zakone moguće sprečavati učešće onih partija kao što je Balad, koje se bore protiv formule jevrejsko demokratska zemlja.
Polovična posvećenost liberalnim vrednostima cionističke levice je hronično stanje društva. Kako je primetio Omri Bom, levica je ta koja ne prima Arape u kibuce, judaizuje Galileju i uz dozvolu vrhovnog suda gradi naselja na teritorijama. Spremna je da uđe u koaliciju sa onima koji podržavaju aparthejd i transfer kako bi se „spasla zemlja“, što je poslednji put učinila Merec 2021. kada se priključila Benet-Lapidovoj vladi. Bom podseća da su se Izraelci decenijama zavaravali da će odbiti mobilizaciju ako budu dobili protivzakonite naredbe. Slične pretnje su ponavljane i tokom demonstracija 2023, ali su se pokazale kao isprazne još u slučajevima okupacije palestinskih teritorija iako je to povreda međunarodnog zakona. Sadašnja podrška zauzimanju libanske i sirijske teritorije samo je nastavak iste politike. Usled slepog poverenja u državne institucije i vojsku, bezbednosni argument se prihvata kao opravdan razlog podrivanja demokratskih načela.
Pre tačno dve godine su započele masovne demonstracije protiv pravosudnog prevrata (sada se odvijaju u vidu zahteva za vraćanjem otetih), ali opozicija još uvek nije uspela da ogromnu energiju građana iskoristi za uklanjanje režima.1 Vladajuća koalicija taktički uzmiče samo da bi nakon nekog vremena opet nastavila sa zamišljenim promenama postojećeg društvenog poretka. Oktobarski napad, odbijanje da se postigne dogovor o vraćanju svih otetih, ratovi, raseljeni, ekonomski problemi – ništa od toga nije nateralo vladajuću koaliciju na povlačenje. U najboljim periodima protesti su se odvijali na oko 150 lokacija, a zemlja je u jednom trenutku stupila i u generalni štrajk. Računalo se da će se režim urušiti zbog pritiska javnosti, da će njegovi poslanici pokleknuti i preći u redove opozicije. Ali, desilo se suprotno. Prvo su se Ganc i Ajzenkot priključili ratnom kabinetu, a Gidon Saar ne samo što je ušao u vladu već se po svoj prilici vraća u Likud.
Jedan razlog se nalazi u karakteru režima sastavljenog od ljudi bez savesti i morala posvećenih zaštiti sopstvenog interesa. Drugi leži u nedostatku saradnje opozicionih stranaka, posebno njihovo odbijanje udruživanja sa arapskim strankama, iako bez njih ne mogu dobiti većinu. Treći razlog je odsustvo jasne političke alternative. Opozicija obećava isto što i Netanjahu igrajući na kartu nacionalizma. Ne čuju se izjave protiv rata, ne predlažu se sporazumi sa susedima već se pridružuju režimu i medijima u huškanju i podizanju ratne atmosfere. Opozicija je morala da uperi prst u vojni i politički vrh zbog onoga što se dešava u Gazi i na Zapadnoj obali i da osudi donošenje diskriminatornih zakona protiv izraelskih Arapa kako bi stekla moralni argument da bude predvodnik društvenih promena. Ćutanje opozicije je dovelo državu i na optuženičku klupu zbog ratnih zločina i genocida. Nezamisliva ironija je da će obeležavanje 80. godišnjice oslobađanja Aušvica proći bez prisustva izraelskog premijera koji se boji hapšenja zbog poternice Međunarodnog krivičnog suda.
Izraelski primer može biti koristan za Srbiju kao test spremnosti građana da naredne godine ulože u demonstracije bez jasnog plana opozicije. Zbog nacionalizma izraelska opozicija propušta jednu priliku za drugom, ali i u Srbiji se izbegava da se povežu sadašnji događaji sa devedesetim u nadi da režim neće zaigrati na tu kartu. Toponimi zločina iz devedesetih su uvek bili režimski aduti na koje opozicija nije bila spremna da pruži drugačiji odgovor. Bilo bi dobro to sada ne bude slučaj.
Peščanik.net, 09.01.2025.
IZRAEL / PALESTINA