Nakon ubistva premijera Jicaka Rabina društvena kriza je bila toliko jaka da se stvorio utisak da se država podelila na dva dela, sekularni i verski. Jedan mladi izraelski umetnik je nekoliko godina kasnije za svoj diplomski rad izradio projekciju zemlje 2023. godine, sa Rabinovim ubicom Jigalom Amirom kao predsednikom. Ovih dana se navršilo trideset godina od Rabinovog ubistva, Jigal Amir je i dalje u zatvoru,1 ali sve što se dešava u Izraelu počinje da liči na ostvarenje davnog umetnikovog proročanstva. Današnja izraelska vlada je svakako bliža viziji Jigala Amira nego Rabinovoj. Desničarske stranke i obrazovne i kulturne institucije su zamaglile sećanje na Rabina i učinke njegove vlade.
Mnogo je nedoumica oko Rabinove ličnosti. Pitanje da li je bio pragmatični borac za slobodu ili je do kraja života ostao zagovornik izgradnje jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama je ostalo bez odgovora. Tome doprinose i neprekidne prepravke njegove biografije, od strane onih koji su ga podržavali kao i onih koji se sa njim nisu slagali. Tako je tokom 2023. na aerodromu „Ben Gurion“ postavljena izložba o Rabinovom životu povodom stogodišnjice njegovog rođenja. Ali iz nje su bila izostavljena najzanimljivija poglavlja iz njegovog života: zbog čega je ubijen, njegove mirovne aktivnosti, optužbe njegovih neprijatelja zbog davanja ustupaka Palestincima. Desnica je iz njegove biografije izbrisala njegovu veru u istinski mir u izraelskom društvu.
S druge strane, levici se zamera da je izmislila Rabina kao političkog lidera koji je pristao na stvaranje palestinske države. Kritičari navode da je Rabin hteo da zadrži teritorije, a da ne bude odgovoran za palestinsku populaciju. Stoga je želeo ograničenu autonomiju, pod kojom je podrazumevao da okupirane teritorije Sinaja i Golana ostanu u izraelskim rukama, a da Zapadnom obalom Izrael upravlja zajedno sa Jordanom. Sporazum iz Osla on je smatrao poslednjom fazom dogovora sa Palestincima, a ne međufazom ka nekom radikalnijem rešenju.
Dokumenti pokazuju da je Rabin bio realizator plana proterivanja stanovništva u ratu 1948, a i kasnije. Lično je potpisao naredbu o proterivanju desetina hiljada građana Loda i Ramlea na sirijsku teritoriju. Nakon Šestodnevnog rata 1967. bio je odgovoran i za sistematsko proterivanje Palestinaca sa Golanske visoravni, Zapadne obale i iz Pojasa Gaze, kada je više od 300 hiljada ljudi bilo prinuđeno da napusti svoje domove.
I u mirnodopskom periodu je pribegavao sličnim metodama. Kandidate za lokalnu vlast na Zapadnoj obali 1976. je proterivao „zbog njihovih političkih ambicija“, a u decembru 1992. kao reakciju na ubistvo policajca predvodio je proterivanje 415 Palestinaca u Liban. Iste godine pred izbore u televizijskom sučeljavanju sa Jicakom Šamirom, Rabin je izjavio da se protivi palestinskoj državi. Mesec dana pre smrti, u svom poslednjem govoru u Knesetu postavio je postulate Osla B, gde se izričito kaže da se izraelska vojska neće povući iza granica 1967, da Jerusalim zajedno sa naseljima sa Zapadne obale Maale Adumim i Givat Zeev ostaje glavni grad, a da će državna granica biti u Jordanskoj dolini.
Ali s druge strane, potpisivanje sporazuma na travnjaku ispred Bele kuće je mogla biti istorijska prekretnica. Nada da je tada moglo doći do mirovnog sporazuma sa Palestincima takođe ima svoje uporište u realnosti. Jicak Rabin je bio prvi i do tada jedini premijer koji se oslonio na podršku arapskih članova Kneseta nakon što je ultrareligiozna partija Šas izašla iz vlade posle potpisivanja Sporazuma iz Osla. Manjinsku vladu od 56 poslanika podržale su arapske stranke (Hadaš i Demokratske arapske partije). Dogovor je bio da će, sve dok radi na sporazumu sa Palestincima i unapređenju jednakosti svih građana, ta vlada imati podršku arapskih poslanika.
Ranije je to bilo nezamislivo, a izraelske vlade su se oslanjale isključivo na jevrejsku većinu. Rabinova druga vlada je odstupila od ovog nacionalnog konsenzusa. On je na predizbornom skupu u Naceretu 1992. godine pred okupljenim građanima rekao da je njegova partija kriva za diskriminaciju arapskih građana, da od njih traži oproštaj i da će ubuduće raditi na popravljanju njihovog položaja. Rabin je pregovarao sa Palestincima i priznao Palestinsku upravu, potpisao Sporazum iz Osla, a u maju 1994. povukao vojsku iz Jeriha i Gaze. Na unutrašnjem planu je ukinuo diskriminatorne odredbe o dečijem dodatku za arapske porodice i povećao budžet za arapske lokalne samouprave.
Zato je nostalgija liberalne javnosti razumljiva, posebno sada kada je reč mir nestala iz javnog govora. Danas i režim i opozicija izbegavaju saradnju sa arapskim partijama dok plaše građane novim 7. oktobrom. Opozicioni lideri više ne pozivaju arapske lidere na svoje sastanke i ističu da će se u borbi protiv režima oslanjati samo na cionističke stranke. Ali prema rečima nekadašnjeg predsednika parlamenta Avruma Burga, nije dovoljno samo reći da nećete sedeti sa Netanjahuom u vladi. Smena sadašnje vlasti u Izraelu zahteva sveobuhvatniji pogled na svet i ukidanje starih paradigmi. Mora se ponuditi drugačija vizija Izraela koja će značiti toleranciju, jednakost svih građana i brigu za zajedničko dobro. Novi predlog ustava mora uključiti potpunu jednakost građana, sekularizaciju javnog prostora, jednaku raspodelu resursa i promenu bezbednosne koncepcije Izraela.
Ovde je važno podsetiti i na kampanju koja je vođena protiv Rabina, na optužbe za izdaju, na huškanja i zastrašivanja koji su prethodili ubistvu. Netanjahu, tada na mestu lidera opozicije, nikada nije iskazao kajanje zbog podrške toj huškačkoj atmosferi.2 Neko vreme je bio nepoželjan u javnom prostoru, ali je na izborima 1996. postao premijer Izraela. Političke snage koje su učestvovale u stvaranju neprijateljskog ambijenta oko Rabina tako nikada nisu bile kažnjene, već nagrađene.
Kao i u Srbiji. Politički akteri koji su se radovali ubistvu premijera Đinđića došli su na vlast samo nekoliko godina kasnije, izbornom voljom građana. To su iste političke snage koje su devedesetih povele zemlju u ratne zločine zbog kojih je ona proglašena krivom za nesprečavanje genocida u Srebrenici. I za sve to su glasali građani Srbije.
Građani Izraela slede isti put. Glasali su za kandidata koji se nije odrekao metoda progona i prozivki koje su Rabina koštale života. Politička kampanja Likuda 1996. godine je bila zasnovana na zastrašivanju građana idejom da će Peres podeliti Jerusalim i, na veliko iznenađenje Rabinovih pristalica, urodila je plodom. Za te izbore se kaže da su građani otišli na spavanje sa Peresom, a u šoku se probudili sa Netanjahuom.
Na izborima koji bi trebalo da se održe možda već za nekoliko meseci, Netanjahu bi prema istraživanjima mogao da dobije više od 50 mandata. Nepodnošljiva je i sama ideja da će na izborima učestvovati premijer sa međunarodne poternice, kao što je strašno da to nema nikakvu težinu u javnoj diskusiji. Šta Izraelci mogu očekivati od čoveka koji pokazuje prezir prema ljudskom životu? Desetine hiljada ubijenih u Gazi, na Zapadnoj obali, rušenje beduinskih naselja u Negevu, progon svih koji se protive režimu – sve to izgleda ništa ne znači njegovoj glasačkoj bazi. Kao što ni zločini naprednjačkog režima od devedesetih do danas izgleda nisu dovoljan razlog jednom delu naših sugrađana da naprave ljudski izbor.
Peščanik.net, 06.11.2025.
IZRAEL / PALESTINA
________________
- U Izraelu i dalje vlada tabu o prevremenom oslobađanju premijerovog ubice, koji je osuđen na kaznu doživotnog zatvora, plus šest godina zbog ranjavanja Rabinovog telohranitelja i dodatnih osam zbog kovanja zavere za ubistvo.
- Netanjahu i većina njegovih ministara i poslanika ni ove godine nije prisustvovala komemoraciji povodom godišnjice ubistva Jicaka Rabina.
