Bio je potreban samo jedan dan od smene Lasla Blaškovića sa mesta direktora Kulturnog centra Novog Sada da se srpski PEN centar tim povodom oglasi. Zaista, kada bi se taj proglas pročitao bez ikakvog predznanja, delovao bi sasvim solidno i ukazivao bi na jaku antiautoritarnu tradiciju koja nije za potcenjivanje. Reklo bi se da su srpski pisci osetljivi na svaki oblik represije. Naprosto, takva je to intelektualna zajednica. Vredna svakog poštovanja. Čitalac tog proglasa, lišen svakog konteksta, mogao bi da zaključi i da nije bilo lako vladarima u Srbiji, pre Tomislava Nikolića, pri njihovim pokušajima da uguše slobodarske glasove, što je bila i ostala uobičajena praksa vlastodržaca od Karađorđa do naših dana. Jednostavno, umetnik, pisac, intelektualac u Srbiji je zaštićen bolje nego bilo gde drugde. Može mirno da radi svoj posao i da se ne brine za budućnost. Osobito bi trebalo da ga ohrabruje postojanje tako senzibilnog i odvažnog PEN centra koji zadivljuje svojim radom. Još kada sazna da je Vida Ognjenović, predsednica domaćeg PEN-a, pre nekog vremena postala potpredsednica Internacionalnog PEN-a, njegovoj sreći neće biti kraja. Konačno, kolege iz regiona mogu samo da nam zavide na društvenom komforu a nekima čak može pasti na pamet eventualno preseljenje i početak rada na srpskoj kulturnoj sceni. Sve u svemu, mogao bi taj nesrećni čitalac proglasa da pomisli kako je nastupilo neko novo Periklovo doba u kulturi Srbije; Andrićev jubilej se proslavlja godinama, grade se kule i gradovi po motivima njegove proze, Ćosić diše Nobelu za vrat, za ostanak Slobodana Gavrilovića na čelo Službenog glasnika potpisuju zdušno i levi i desni, a kada se vlast drzne da povuče neki grublji potez u polju kulture, istog časa dobija “ostav” od srpskog PEN-a, pa se povlači nazad u svoje odaje da još jednom promisli o svojim postupcima.

Uzurpacija institucija

Bio je ovo mali omaž Domanoviću, čija je sudbina bila tesno isprepletena sa problemom slobode govora i državne represije. Zbog svoje literature i političkih ideja, on je često bio smenjivan i proganjan, kako pre Majskog prevrata, tako i posle, bez razlike. Ta praksa nije suzbijena do dana današnjeg. U svim sistemima, kroz koje je prošlo ovo društvo, mehanizmi represije nikada nisu zapostavljani. Naprotiv, samo su usavršavani, modifikovani i prilagođavani zahtevima novog vremena. U vreme avangarde, potom socijalne literature, u doba IB-a pogotovo, u dugom veku Ćosićeve vladavine Srbijom (i njenom kulturom), posebno od 1968. do danas, zabrane, progoni i smenjivanja postale su savršene poluge za upravljanje sistemom. I književnici su se prilično disciplinovali. Malo kome danas pada na pamet da se suprotstavi državi kada ona očigledno gazi ljudska prava pojedinaca ili manjinskih zajednica, kada guši slobode ili pojačava svoje autoritarne mehanizme kako bi odbranila zvaničnu interpretaciju prošlosti, kao što je to recimo bio slučaj u januarskom sukobu države Srbije sa Forumom pisaca. Srpski PEN centar, začudo, u tom trenutku ne da se nije oglašavao već je bio potreban pritisak iz Evropske unije da bi došlo do elementarne reakcije. Iznutra, bilo je gotovo nemoguće dospeti do predsednice srpskog PEN-a, koja je u tom trenutku bila u Ohridu, gde je trebalo da dobije Svetsku nagradu za humanizam (!). Čak ni njeni najbliži saradnici (izdavači i pisci), ugledni članovi PEN-a, nisu se usuđivali da je pozovu i saopšte joj da bi trebalo hitno reagovati zbog eskalacije političkog nasilja. Vajkali su se da nemaju njen broj telefona, te da bi se predsednica mogla naljutiti što joj kvare divan boravak u Ohridu. Onda je odluka pala da je pozove jedna članica Foruma pisaca, ali ni taj poziv nije urodio plodom. Predsednica je ostala gluva za događanja na političkoj i kulturnoj sceni Srbije. U tom trenutku je došlo do divljačke smene upravnika Narodne biblioteke Srbije, ali ni to nije bio dovoljan povod da se srpski PEN centar oglasi. Razlog za to je banalan. Ova institucija je odavno postala ekspozitura Demokratske stranke u političkom smislu, a u kulturnom, ono što je Ljiljana Habjanović Đurović patentirala pre više godina na Beogradskom sajmu knjiga – štand jednog pisca. Onako kako Habjanovićeva manipuliše religijom, tako Ognjenovićeva manipuliše pričom o odbrani ljudskih prava i slobode govora. Odnosno, ona je smela da brani samo Tadićevu slobodu govora. Zato su i pisci iz silnih udruženja stali uz Tadića. Neki od njih su sada nagrađeni za tu lojalnost Andrićevom i drugim nagradama. Pošteno. Kada su nedavno rekli Borisu Tadiću da je do maja ove godine imao apsolutnu vlast u Srbiji, on je samo odmahnuo rukom i rekao, ma ‘ajte, molim vas, otkud vam to. Jeste, imao je. Upravljao je podjednako kako kik boks klubom u Jagodini (preko Palme) tako i PEN centrom (preko Vide Ognjenović). Sada je izgubio Palmine tigrove, ali mu je ostao PEN, još neko vreme, bar do 10. novembra.

Forenzička analiza

Iskreno se nadam da bivši predsednik Boris Tadić prati šta se događa i u kulturi, odnosno da mu nevolje Olivera Dulića i čitavog niza stranačkih kolega u toj i ostalim malverzacijama ne zaokupljaju svu pažnju. Smena Lasla Blaškovića sa mesta direktora Kulturnog centra Novog Sada bi trebalo posebno da ga zainteresuje. Naravno, ne u smislu divljenja lepoti te političke smene (što, verovatno, ume da ushiti (ex)državnika i njegove savetnike), već pre svega u razumevanju uzroka i posledica koji proizlaze iz tog slučaja. Nebojša Krstić, njegov savetnik za smene i obračune sa neistomišljenicima, samo će se nasmejati (kao pre neki dan u Utisku nedelje) i reći će mu da je sve to jadno u odnosu na ono kako su oni radili. I biće u pravu. Iz Tadićevog strukiranog sakoa je izašlo sve to što se događa pred našim očima danas i ovde. Njegova apsolutna uzurpacija vlasti, instrumentalizacija svih institucija, gušenje sloboda, koketiranje sa ćosićevsko-dodikovskim nacionalizmom, lažna izvinjenja, nepoštovanja suseda, kohabitacija sa Koštunicom, rehabilitacija Slobodana Miloševića i njegove stranke, omogućili su uspon nacionalno-socijalne politike naprednjaka. Zato je usledio njegov politički sunovrat koji je, nažalost, povukao sa sobom i čitavu državu. Evo kako to izgleda na mikro-detalju. Dakle, pre nego što je Blašković smenjen, konstituisan je novi Upravni odbor Kulturnog centra na čije čelo je došao bivši predstavnik Dveri – Davor Pereula (Koštunica-SPC). Kao razlog za smenu, navedena je činjenica da je tabla na ulazu u Kulturni centar bila napisana protivustavnom latinicom (Koštunica-Tadić). Navedeno je i to da nije donet Pravilnik o fizičkom i tehničkom obezbeđenju, kao i da ne postoji Pravilnik o kancelarijskom i arhivskom poslovanju (Tadić-Krstić). Usledila je smena ali i brza reakcija srpskog PEN centra, koja je imala snagu ispuhanog balona upravo zbog političke uzurpacije ove institucije (Tadić). Javnosti se predstavio novi direktor Kulturnog centra Novog Sada – Andrej Fajgelj, čiji se politički govor o trećem putu i guslama (Koštunica-Tadić-Dačić-Nikolić) kao programskoj orijentaciji u kulturi ovog grada može svrstati u niz skandaloznih istupa koje su otpočeli ministar kulture Petković i njegov pomoćnik Kolarević. No, jedna stvar je očigledna, previše je Tadićevih otisaka u svim ovim radnjama. Njegovo političko nasleđe predstavlja idealni okvir za ono što danas rade Nikolić i Dačić. Samim tim i njegova odgovornost za sve što se dešava, a naročito za ono što će se tek dešavati u zemlji je ogromna. Možda se on teši da je Novi Sad daleko i da pokrajinu još uvek drže njegovi, ali Beograd neće biti zaobiđen. Neko se tokom januarskih gibanja našalio na račun Tadićeve politike, predviđajući da će on završiti karijeru kao doživotni predsednik srpskog PEN-a. Možda to i nije bilo tako daleko od istine.

Peščanik.net, 14.10.2012.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)