Foto: Predrag Trokicić
Sumnjam da žitelji Srbije često posećuju sajt Pošte Srbije da bi se informisali. Ali, da imaju vremena i da nemaju preča posla (u borbi za goli život), na sajtu Pošte proteklih nedelja pratili bi zanimljiv sled vesti, uzbudljiv poput solidne tv serije. Evo sažetka.
Dana 26. februara 2019, Pošta saopštava da je u 2018. godini ostvarila dobit od 2,3 milijarde dinara. Milijarde dinara zvuče ubedljivo, ali kada se preračunaju u evre, stižemo do dvadesetak miliona. Nije mnogo, ali je, ipak, daleko od malog. U toj vesti o milijardama dobiti, izdvajaju se još dva detalja. Prvi kaže da je Pošta pravila dobiti i u prošlim godinama, konkretno u 2017. Pored toga, očekuje se da u 2019. ostvari dobit veću od ove iz 2018. U kontekstu aktuelnih događaja, drugi detalj je još zanimljiviji – direktorka Pošte pohvalila se da je dobit ostvarena – sledi citat – „racionalizacijom troškova i dobrim upravljanjem“.
Nepunih mesec dana kasnije, 22. marta, na sajtu čitamo novo saopštenje, pod neobičnim ali rečitim naslovom „Pošta je profitabilan i stabilan sistem koji čuva celovitost i unapređuje Srbiju“. Da je Pošta profitabilna, već smo pročitali ranije. Ako je profitabilna već godinama unazad, a očekuje se da napravi dobit i u 2019, to bi moralo da znači i da je stabilna. Ali, uz profitabilnost i stabilnost, dobili smo sad i celovitost i unapređivanje Srbije. Razlog dovoljan da se pročita saopštenje. A u saopštenju stoji da se Pošta ograđuje od demonstranata koji na proteste „1 od 5 miliona“ izlaze u svojim radnim uniformama poštara. Sve u svemu, u Pošti su stvari u redu, a kome je do politike neka izađe na ulicu, ali bez uniforme. Tim pre što su demonstracije očito neprijateljski nastrojene prema zemlji, pa zato u naslovu još i „celovitost“ i „unapređenje“ Srbije kao prioriteti pored profitabilnosti i stabilnosti.
Događaji se zatim ubrzavaju. Dana 25.03.2019, nova vest na sajtu: „Nadzorni odbor doneo odluku o učešću zaposlenih u dobiti iz 2017. godine“. Prošla je dakle i uspešna 2018, a zaposleni tek dele dobit iz 2017. Zašto sad, u 2019? Pored odluke o raspodeli dobiti, u tekstu stoji i da će, pošto je razmotrio „socijalno-ekonomski položaj zaposlenih“, odbor nastaviti da traži rešenja za „dalje unapređenje polažaja zaposlenih“. Opet „unapređenje“, a ne recimo poboljšanje, što bi bio primereniji termin za ono što se hoće reći. Ali, „unapređenje“ zvuči više „naprednjački“. No, od „unapređenja“, zanimljivije je to što u „sistemu“ u kome su racionalizovani troškovi i kojim se dobro upravlja, odjednom na dnevni red stiže „socijalno-ekonomski položaj“ radnika („radnik“, mislim, tu zvuči mnogo bolje od „zaposlenih“: zaposlenima se dao posao, pa izgleda kao da oni nešto nekome duguju za to, dok s druge strane radnici rade i tako zarađuju platu i povrh toga, vidimo, prave i dobit).
Stvari postaju jasne tri dana kasnije, 28. marta, kada su se sreli predstavnici vlade, Pošte i sindikata, da „dijalogom“ dođu do rešenja. Ubija ova terminologija „dijalogom do rešenja“ – sve je tako „naprednjački“ unapređeno da se od pasivnih konstrukcija uopšte ne vidi ko sa kim i zašto razgovara. Kako god, čitamo da su se ministar Krkobabić, predstavnik predsednice vlade Popović, te direktorka Pošte, ista ona što se hvalila dobitima, racionalizacijom i dobrim upravljanjem, zajedno sa predstavnicima reprezentativnih sindikata Pošte dogovorili da se početkom aprila isplati drugi deo dobiti iz 2017, da se utvrdi koliko radnika nedostaje da bi Pošta radila bolje te kako popraviti „socio-ekonomski položaj“ radnika, što bi valjda trebalo da znači za koliko im se mogu povećati plate. Drugim rečima, od racionalizacije i dobrog upravljanja više nije ostao ni kamen na kamenu.
Konačno, 29. marta čitamo na sajtu da se Pošta izvinjava korisnicima njenih usluga jer ne može da ih pruži. A ne može jer je „usporen proces prerade paketnih i pismonosnih pošiljaka“. Tako smo od „racionalizacije“, „dobrog upravljanja“ i „unapređenja“ stigli do „usporenja“. Pri tom, opet muka s rečima, jer nije stvar u „usporenosti“ nego u starom dobrom tradicionalnom štrajku radnika. Ali, reč „štrajk“ se na sajtu ne koristi. Demonstriraju samo opozicioni političari i sa njima neprijatelji zemlje, a zaposleni su u dijalogu, dok radnici – štrajkuju, ali se o tome ćuti.
Kada se međutim pogleda šta kažu sami radnici – nemušti govor čelnika Pošte pretvara se u govor o svima razumljivim problemima. Radnici kažu da rade za plate manje od proseka u državi. Da ih ima malo. Te da nema novih radnika jer niko neće da radi za tako nisku nadnicu. Uz sve to, radnici kažu i da su izloženi nasilju, jer im se i inače male plate smanjuju takozvanim kaznama za greške koje prave, te da se opet po kazni premeštaju s jednog radnog mesta na drugo, pod izgovorom da to zahteva proces rada. Konačno, u štrajk su radnici ušli mimo sindikata, tako što su se samoorganizovali. Pa kad u Pošti „dijalogom“ hoće da stignu do rešenja, a u dijalog uključe sindikate, od toga nema ništa, jer radnici sindikatima, očito, ne veruju, bar ne ovima u Pošti, sklonim „dijalozima“, a ne elementarnoj borbi za prava radnika. Pa je onda sasvim logično što je posle jednog takvog „dijaloga“ štrajk pojačan.
To što je štrajk eskalirao baš 28. marta, na dan „dijaloga“, važno je i zato što su „dobri“ upravljači iz Pošte obećali rešenja, ali tek pošto se prekine sa štrajkom. Na njihovu pretnju: „Preduslov za dalji rad na prihvaćenim rešenjima je da se odmah prestane sa svim prekidima rada u tehnološkim delovima Preduzeća, kako bi se bez odlaganja uspostavio neometan tehnološki proces rada“ – radnici su trenutno odgovorili kako i dolikuje: pojačanim štrajkom.
Da rezimiramo: dok nisu počeli štrajkovi, Pošta je radila savršeno, što je bio rezutat „racionalizacije“ i „dobrog upravljanja“. Štrajkovi su pak pokazali da je „racionalizacija“ bila batina po leđima radnika, a da se dobit ostvarivala ne dobrim upravljanjem nego prevarantskim i nasilničkim potkradanjem radnika. Suočeni sa štrajkom, „upravljači“ su potražili rešenja u dijalogu sa (poslušnim) sindikatima za koje su štrajkači eksplicitno rekli da ih ne predstavljaju. I pošto su se sa njima, lažnim predstavnicima radnika, dogovorili, uputilu su pretnju štrajkačima da nema ništa od dogovora ako se ne prekine štrajk. Štrajk naravno nije prekinut, jer sa štrajkačima naprosto niko nije ni razgovarao a kamoli sa njima nešto dogovorio.
Zašto je ova priča važna za sve žitelje Srbije? Prvo, za razliku od Kosova, Pošta je zaista bitno obeležje državnosti. Istorija Pošte čvrsto je vezana za izgradnju država na teritoriji današnje Srbije. Bez Kosova je bilo i biće države; bez pošte je nema. Granice dometa radnika Pošte ujedno su i efektivne granice države. Ko brine o državi, mora strepeti nad sudbinom radnika Pošte. Nadalje, uprava Pošte ponaša se upravo onako kako se ponaša i upravitelj Srbije: dakle, besomučno laže o uspesima, dok lomi kičmu radnicima. Dobit se ovde ne ostvaruje dobrim upravljanjem nego bezobzirnim iskorišćavanjem egzistencijalno ucenjenih žitelja Srbije. Konačno, svako političko pitanje, pa tako i pitanje očajnog „socio-ekonomskog položaja“ radnika (jer ono ne može biti ništa drugo, do političko), ovde se krajnje podmuklo i naopako prevodi u identitetsko, nacionalno pitanje, e da bi se problem zataškao, te preveo u ravan gde nikako ne može biti rešen, a tražitelji prava diskvalifikovani kao državni neprijatelji. A nisu državni, nego su klasni, što je sasvim legitimna pozicija. Zašto vlast tako manipuliše zahtevima radnika, jasno je. Za nas je važnije pitanje – da li opozicija ume da izađe iz tog identitetskog vrzinog kola?
Peščanik.net, 30.03.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
- Banjska, pa Banjska… - 09/04/2024
