Novi Sad, foto: Ribar Gyula

Novi Sad, foto: Ribar Gyula

U svakom zanimanju ima istinskih profesionalaca, ali i „profesionalaca“ iz tužne komedije Dušana Kovačevića, onih labanovske provenijencije. Ti tragikomični „profesionalci“ sudelovali su u donošenju polupismenog rešenja Pravnog fakulteta u Novom Sadu br. 0101-32911 od 7. novembra 2016. godine, čiji bi ishod trebalo da bude poništenje doktorata novosadskog advokatskog doajena Slobodana Beljanskog. Pravnički „profesionalci“, inače, kao zajedničku odliku imaju naglašenu sklonost ka onim procesnopravnim tričarijama koje imaju potencijal da rezultiraju zloupotrebom prava, kao i ka odmazdi prema onima koji su objekti te zloupotrebe.

Ovo o procesnopravnim tričarijama piše gore potpisana, koja se čitavog svog profesionalnog života bavila procesnim pravom. Ima mnogo svedoka o tome da volim da cepam dlaku na onoliko delova koliko je to najviše moguće, kad god valja obraditi bilo koje tugaljivo procesno pitanje. Ali od tragikomičnih „profesionalaca“ se makar u nečemu razlikujem: zahvaljujući profesoru Borivoju Pozniću naučila sam da razgraničim relevantnu od irelevantne procesne greške, a takođe i to da sankcija koja se zbog procesnih grešaka izriče mora da pogodi pre svega, ako ne i isključivo, organ koji postupak vodi.

U ovom najnovijem slučaju pravničkih „profesionalaca“ radi se ukratko o jednom procesnom pitanju, kombinovanom sa činjeničnim, a moram naglasiti – sve ovo navodno – jer je u pitanju prvostepeno rešenje koje nije postalo konačno.

Navodno je, dakle, Slobodan Beljanski Pravnom fakultetu u Novom Sadu prijavio doktorsku disertaciju pod naslovom koji danas ne samo anahrono, već i subverzivno zvuči: „Jugoslovenski krivični postupak i međunarodni pravni standardi“, dana 15. aprila 1987. godine, pa je opet navodno tu disertaciju povukao dana 9. juna 1992. godine. Potom je navodno 1. marta 2001. godine Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Novom Sadu imenovalo komisiju za odbranu te navodno povučene doktorske disertacije, koja je odbranjena 15. marta 2001. godine.

Potom se posle 15 godina „Katedra Krivično-pravnih nauka“ zabavila o procesnom jadu, pa je na dan 6. jula 2016. godine podnela inicijativu za preispitivanje „zakonitosti odbrane“ ove disertacije, a (po svemu sudeći) agilni i efikasni dekan Fakulteta je dana 25. avgusta 2016. formirao komisiju za „utvrđivanje činjeničnog stanja i valjanosti zakonske procedure prilikom (sic!) odbrane doktorske disertacije“, kako doslovce u pomenutom rešenju stoji. U rešenju takođe stoji da je ovo činjenično stanje kad je o datumima, prijavi, povlačenju disertacije, odluci Veća itd. „nesporno utvrđeno“ (ako je nesporno, zbog čega je utvrđivano; ako je utvrđivano, da li je utvrđeno tako da isključuje razumnu sumnju – pitanja su koja se moraju postaviti o ovakvoj pravno nedovoljnoj pismenosti!). Za oglašavanje ništavom ove disertacije upotrebljen je čl. „257, stav 1, tačka 4 Zakona o opštem upravnom postupku“, kako u rešenju doslovce stoji. A, čl. 257. ovog Zakona glasi:

„Ništavim se oglašava rešenje:

1) koje je u upravnom postupku doneseno u stvari iz sudske nadležnosti ili u stvari o kojoj se uopšte ne može rešavati u upravnom postupku;

2) koje bi svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko delo kažnjivo po krivičnom zakonu;

3) čije izvršenje nije moguće;

4) koje je doneo organ bez prethodnog zahteva stranke (član 116), a na to stranka nije naknadno izričito ili prećutno pristala;

5) koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti.“

Krenimo sada uobičajenim pravničkim redom.

1. Šta je oglašeno ništavim?

Odluka o tome je sadržana u izreci rešenja i glasi: „Oglašava se ništavom odluka Komisije u sastavu prof. dr Momčilo Grubač, prof. dr Zagorka Jekić i doc. dr Ištvan Feješ od 15.03.2001. godine o odbranjenoj doktorskoj disertaciji „Jugoslovenski krivični postupak i međunarodni pravni standardi“ o sticanju naučnog stepena doktora pravnih nauka Slobodana Beljanskog iz Novog Sada“ (adresu izostavljam). Zanemarujem to što su izostali nužni interpunkcijski znaci. Ono što je pravno manjkavo (tačnije: polupismeno) jeste da se iz ove izreke ne vidi da li se poništava jedan akt ili dva akta – akt komisije o odbrani i akt komisije o sticanju zvanja. Iako fizički sadržana u jednom aktu komisije, moralo bi se raditi o dva akta. To je zato što (svesno ili nesvesno) u ovom rešenju, iza naziva doktorske disertacije, nedostaje veznik „i“. Ne može se oglašavati ništavim akt o jednom o drugom, već o jednom i o drugom. To, samo za početak.

Nadalje u izreci nije oglašen ništavim akt Nastavno-naučnog veća od 1. marta 2001. godine kojim je imenovana komisija, a ovaj akt se pominje samo u obrazloženju. Da nije bilo odluke Nastavno-naučnog veća, nastavnici – članovi komisije za ocenu i odbranu disertacije ne bi se mogli ni sastati. Da li činjenicu da odluka Veća nije oglašena ništavom treba pripisati neznanju ili zloupotrebi? Oba zaključka su u skladu sa profilom tragikomičnog „profesionalca“. Uz možda još jedan, koji sam nekoliko hiljada puta čula. „Zaštitimo instituciju“ – nije važno koliko je trulo to što se navodno štiti, a naročito nije važno da li se uopšte štiti ili se, pak, dalje razara. Um „profesionalca“ nam kazuje: pustimo komisiju niz vodu, tim pre što profesor Grubač i profesorica Jekić više nisu živi.

Najzad, šta je sa radnjom odbrane ove doktorske disertacije? Ona u izreci ovog rešenja nije izrično pomenuta, pretpostavljam zato što um „profesionalca“ pravi razliku između akta i radnje, uprkos tome što je radnja prethodila aktu. Dakle, naknadni akt – odluka komisije oglašen je ništavim, a prethodni akt, tj. odbrana – nije. I to umove „profesionalaca“ ni malo nije uznemirilo, ili je ispuštanje ove karike u nizu događaja bilo (ponovo) inspirisano „zaštitom“ institucije.

2. Šta je sankcija po oglašavanju ništavim „odluke o odbranjenoj disertaciji… o sticanju naučnog stepena“?

Za sada je, izgleda, izvesno to da odluka pogađa samo pisca disertacije, Slobodana Beljanskog. Nije, međutim, jasno kako ga pogađaali o tome malo kasnije. S obzirom na to da je, kao pravni osnov za ovo rešenje Pravnog fakulteta u Novom Sadu, upotrebljen Zakon o opštem upravnom postupku, može se zaključiti da je vođen neki postupak i to upravni. Ko ga je vodio – Slobodan Beljanski, pokojni profesor Grubač, pokojna profesorica Jekić, danas profesor, tada docent Ištvan Feješ? Ne, vodili su ga Pravni fakultet u Novom Sadu i – budući da se radi o doktorskoj disertaciji – Univerzitet u Novom Sadu. Prema njima nije oglašeno ništavim baš ništa, prema Slobodanu Beljanskom, oglašeno je ništavim sve što je bilo predmet ovog postupka, prema komisiji – koja većinski više nije u životu – takođe sve što je bilo predmet ovog postupka. Čak i da se radi o relevantnoj, bitnoj procesnoj grešci, sankcija koja sledi kad se ta greška utvrdi mora na neki način da pogodi institucije koje su postupak vodile. To se, međutim, ne dešava nikad kad tragikomični „profesionalci“ utvrđuju činjenično stanje i zakonitost procedure „prilikom“ odbrane bilo čega.

Nadalje, u pitanju je – valja ponoviti – odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Međutim, promocija nekog doktora nauka (a to bi moralo da važi i za Slobodana Beljanskog, uprkos svim naporima komisije „za utvrđivanje činjeničnog stanja“ itd. i dekana) jeste zajednički akt fakulteta i univerziteta, a doktorsku diplomu izdaju, takođe zajednički, univerzitet i fakultet. Da li ova odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu uopšte vezuje Univerzitet u Novom Sadu? O tome se „profesionalci“ kanda nisu zapitali, ili možda već imaju zajednički plan? Sa univerzitetskim „profesionalcima“? Nisu se izjašnjavali, iako su, osim čl. 257. Zakona o opštem upravnom postupku, pretpostavljam (oborivo!) pročitali i čl. 259. st. (1) istog Zakona o pravnim posledicama oglašavanja ništavim, a naročito – za ovaj slučaj – važan čl. 193. Zakona, koji glasi: „Kad je zakonom ili drugim propisima određeno da o jednoj stvari rešavaju dva ili više organa, svaki od njih dužan je da reši o toj stvari. Ti organi će se sporazumeti koji će od njih izdati rešenje, a u rešenju mora biti naveden akt drugog organa“.

Ovako, sankcija koja je pogodila Slobodana Beljanskog zbog brojnih manjkavosti ovog rešenja, nije pravna, nego je posledica čistog vigilantizma, tj. više liči na pokušaj njegovog moralnog linča, nego na posledicu ozbiljnog pravnog akta. Zbog životne dobi Beljanskog, njemu doktorat više nije od praktičnog značaja: sa te tačke gledišta, pljunuli su mu pod prozor. Međutim, time su zagadili na prvom mestu instituciju koja je navodno donela ovo rešenje – Pravni fakultet u Novom Sadu, ali i novosadski Univerzitet, kao i moralna prava autora doktorske disertacije.

3. Šta je poslužilo kao pravni osnov ove procesne tužne komedije?

U rešenju je pomenut, a ovde i citiran čl. 257. Zakona o opštem upravnom postupku. (Ostavljam, donekle, po strani činjenicu da Pravni fakultet numeriše stav u članu koji samo jedan stav ima – što je manir na koji se izuzetno retko nailazi i u najzabačenijim sudovima u Srbiji.) Dakle, odluka komisije o odbrani i o sticanju zvanja doktora nauka oglašeni su ništavim zato što Slobodan Beljanski, navodno, nije ponovo podneo prijavu disertacije koju je ranije povukao, iako bi, na osnovu tač. 4. čl. 257. Zakona o opštem upravnom postupku, oglašavanje ništavim navedenih odluka bilo dopušteno samo da Beljanski nije naknadno izrično ili prećutno pristao da se o njegovoj doktorskoj disertaciji vodi postupak.

U navedenom rešenju se ne osporava to da je Beljanski izišao na odbranu i da je odbranio svoju disertaciju. Nije li za um prosečnog čoveka takvo ponašanje naknadni prećutni (štaviše, konkludentni) pristanak Beljanskog da se o njegovoj disertaciji vodi i okonča postupak? Uverena sam da jeste, uverena sam da bi razuman čovek jednu ozbiljnu aktivnu radnju kakva je odbrana disertacije smatrao naknadnim pristankom na donošenje odluke o odbrani i o sticanju naučnog zvanja. Ali ne i „profesionalac“. „Profesionalci“ su ljudi posebnog kova! Jer, oni su o ovoj ograničavajućoj zakonskoj „nezgodi“ koja ih zapravo sprečava da učine ono što su učinili, imali da napišu sledeće: „Pri tome, treba imati u vidu, s obzirom na specifičnosti postupka prijavljivanja i odbrane doktorske disertacije, regulisane posebnim propisima, da zahtev za odbranu doktorske disertacije ne može da se podnese neformalno, niti prećutno, već je u pitanju složena, propisima strogo predviđena, procedura“. Uzgred primećujem da je broj interpunkcijskih znakova u ovom pasažu koji bi trebalo da služi kao pravna argumentacija, impozantno prekomeran, da su znaci donekle nepravilno raspoređeni, ali da to niukoliko ne umanjuje birokratsku lepotu olakog presuđivanja.

Ono čime se u „argumentaciji“ nisu bavili članovi komisije „za utvrđivanje činjenica“ itd, a morali su – prave su sitnice. Na primer, nije bilo sistematskog tumačenja, s obzirom na to da se odredba čl. 257. Zakona nalazi u Trećem delu, koji nosi naziv „Pravna sredstva“, a u toj odredbi uređeno je jedno od vanrednih pravnih sredstava, koje se koristi kada odluke postanu konačne. Naučili smo nekada – uslovi za dopuštenost vanrednih pravnih sredstava se usko tumače. Međutim, „profesionalci“ će ih interpretirati najšire što je moguće, onda kada im to treba. Pa dalje, „profesionalcima“ ne smeta što odredba na koju se pozivaju ne pravi nikakve razlike među upravnim postupcima – bili oni vođeni radi odbrane doktorske disertacije ili za izdavanje građevinske dozvole (drugo je pitanje da li je ovaj pristup dobar, ali takav je; „profesionalci“ se češće nego drugi javno dive sentenci Dura lex, sed lex (Tvrd je zakon ali je zakon), ali kad treba umeju da je zaborave).

Irelevantno je to što su „specifičnosti postupka“ regulisane posebnim propisima (kako li se to „regulišu specifičnosti“ znaće neka viša sila, a sigurno i „profesionalci“; specifičnost nije predmet regulisanja, nego može biti samo posledica, ali `ajde!) – jer čl. 257. Zakona o opštem upravnom postupku ne pravi razliku između posebnih i opštih propisa. Da je procedura prijavljivanja i zahteva za odbranu doktorske disertacije složena, ne bih rekla – ima mnogo složenijih, ali da je podložna zloupotrebama svake vrste – bez sumnje jeste. Ovo rešenje je jedan od brojnih dokaza o tome. Da je procedura strogo predviđena, kako u rešenju stoji, ne bi mogla biti predmet masovnih zloupotreba, od kojih najpogubnija – plagiranje – za razliku od ovog slučaja izostanka zahteva za vođenje postupka na koji se naknadno pristalo, nije ni u jednom prijavljenom slučaju sankcionisana.

4. Zašto je uopšte vođen ovaj postupak?

Ovoliko manjkavosti jednog kratkog, a samo naizgled pravnog akta, koji potiče od institucije u čijem nazivu stoji da je to najviše pravno učilište, može biti rezultat neznanja ili zle namere. Neznanje isključujem – u donošenju rešenja je sudelovalo četvoro diplomiranih pravnika od kojih je jedan profesor, a jedan dekan fakulteta. Pretpostavke koje ne mislim da obaram jesu njihovo poznavanje prava, umeće tumačenja zakona, sposobnost pravne argumentacije. Ostaje, prema tome, zla namera. Mogla se i opipati tokom davanja izjave jednog od aktera – šefa „Katedre Krivično-pravnih nauka“ (tako doslovno stoji u rešenju, a neka vide kako bi trebalo prema pravopisnim pravilima) – o tome da je ova odbrana bila „odmah posle 2000-te“, uz upozorenje da mladi novinar ne zna šta se tada dešavalo na Fakultetu. Moram priznati – ne znam baš tačno ni ja. Ali taj šef „Katedre Krivično-pravnih nauka“ (KKPN) je u to doba (čini mi se, a unapred se izvinjavam ako grešim) bio mladi član DSS, na čelo SR Jugoslavije „odmah posle 2000-te“ je stupio predsednik dr Koštunica (tada takođe DSS), pa nije jasno zašto se danas šef KKPN poziva na nešto što mu je još tada zasmetalo, a o čemu je, makar u opštoj javnosti, istrajno ćutao čitavu deceniju i po (ako nije ono labanovsko: „Vi ste moj službeni slučaj.“).

U stvari jasno je: isti onaj potuljeni i maligni bes koji je pre vremena oterao profesoricu Zoru Konjević sa novosadskog Univerziteta, koji je učinio da jedan broj redovnih profesora Fakulteta političkih nauka radije glasa nogama nego glavom, u slučaju profesora Dušana Pavlovića, ona, isto tako maligna i nema zavist koja je sprečila izbor profesora Ivana Medenice u više zvanje, ista ta u slučaju izbora profesorice Ljiljane Blagojević (biće ovde još) – sav taj maligni bes, ta mukla zavist, ta potreba za osvetom lošijih, ili zbog nepoželjnog društvenog angažmana – sve to zajedno, pisalo je ovo rešenje. Sve to što puštamo da podivljalo raste, umesto da nastojimo da lečimo. To o čemu ćutimo, ili kratko protestujemo – tek da se čuje. Zakon i pravo, ovde na žalost, nisu dovoljni da zaštite prava svakog od nas, potrebno je javno mnjenje.

U članku Freedom of the Park objavljenom još 1945. odmah posle okončanja rata, danas neizbežni Džordž Orvel sa pravom upozorava: „Suština je u tome da relativna sloboda koju uživamo zavisi od javnog mnjenja. Zakon nije zaštita. Vlast donosi zakone, ali da li će se oni primenjivati i kako će se policija ponašati, zavisi od opšteg raspoloženja u zemlji. Ako je veliki broj ljudi zainteresovan za slobodu govora, biće slobode govora, čak i da je zakon zabrani; ako je javno mnjenje mlitavo, nepodobna manjina će biti progonjena, čak i ako je zakoni štite“. To važi ne samo za opšte, već i za profesionalno javno mnjenje: „profesionalcima“ je mesto u tužnim komedijama, a ne u stvarnom životu.

Oni bi morali proći baš kao u pesmi The Law magičnog Leonarda Koena, od koga su nam ostali glas, duh, emocija i neponovljiva poezija. Ova pesma, iako u osnovi ljubavna, ima za „profesionalce“ veoma poučan refren – ako ga shvate: „Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka“. Istinski profesionalci ne sude ni rukom, ni šakom, već zakonom, a glavu ne koriste da bi zakon zloupotrebili. Sećanje na zlobnu i podmuklu zloupotrebu ipak ostaje – uprkos mlitavom javnom mnjenju.

Peščanik.net, 12.11.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?

Mijat Lakićević – Profesore, pali ste

Branislav Ristivojević – Деманти 2

Dejan Ilić – Rođeni s foteljom

Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju

Vesna Rakić-Vodinelić – Kafka protiv Orvela (a može i obrnuto)

Vladimir Beljanski – Osveta politike

Branislav Ristivojević – Деманти

Sofija Mandić – Argument a contrario

Mijat Lakićević – Libero

Vesna Rakić-Vodinelić – Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka (Leonard Koen)

DRUGA OBALA, knjiga Slobodana Beljanskog

SLOBODAN BELJANSKI NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)