Grupu demonstranata okrivljenih zbog toga što su protestujući blokirali saobraćaj, sud je oslobodio krivice. Svoju odluku sud je obrazložio značajem koji pravo na protest protiv mera vlasti, odnosno građanska neposlušnost imaju u demokratskom društvu, a koji izvesno prevazilazi značaj privremene saobraćajne gužve.
Nažalost, nije reč o odluci nekog našeg suda, već o odluci koju je u postupku protiv ljudi koji su protestovali nezadovoljni merama britanske Vlade u vezi sa zaštitom životne sredine nedavno doneo sud u Londonu. Kažem, nažalost jer bi, budući da smo svedoci prave lavine prekršajnih naloga koje policija u više gradova Srbije upućuje građanima zbog blokiranja saobraćaja tokom uličnih protesta koji su doveli do povlačenja Zakona o eksproprijaciji i menjanja Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, takva odluka nekog našeg suda mogla biti zaista vredan presedan.
Naši građani koji u velikom broju dobijaju prekršajne naloge policije, suočavaju se sa solucijama: da u roku od 8 dana plate pola iznosa novčane kazne utvrđene prekršajnim nalogom; da po isteku tog roka plate ceo iznos; da, ako ne plate, budu izloženi prinudnom izvršenju i plate još i troškove izvršenja; da ne plate, ali da u roku od 8 dana zatraže sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu i da u slučaju uspeha budu oslobođeni, ali da u slučaju neuspeha moraju platiti i kaznu i troškove sudskog postupka.
Oni koji stoje iza ove akcije računaju s tim da će ljudi, sledeći prirodnu želju da izbegnu neprijatnost, verovatno birati prvu soluciju. I neki će građani, nezavisno od toga da li će ih to odvratiti od učešća protesta ubuduće, tako i postupiti. S druge strane, brojne kolege advokati su, s razlogom, javno pozvali građane da ne plaćaju kazne i da zatraže sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu. I mnogi građani će ih verovatno poslušati pa će ova aktivnost policije, uz ostalo, za posledicu imati i dodatno opterećenje inače pretrpanih i neažurnih prekršajnih sudova.
U svakom slučaju, povodom prekršajnih naloga otvara se nekoliko važnih pitanja koja se tiču zakonitosti postupanja policije.
U gotovo svim slučajevima prekršajni nalozi zasnivaju se na fotografijama ljudi, odnosno snimcima iz video nadzora. A i kad su zakonito pribavljeni, po našim zakonima ne mogu sami po sebi, bez drugih dokaza i veštačenja, biti dovoljan dokaz krivice, pa samim tim ni dovoljan osnov za kažnjavanje prekršajnim nalozima. Takve dokazne snage fotografije svesni su čini se i pokretači lavine prekršajnih naloga, o čemu govore uznemiravajuće izjave nekih policajaca da pretpostavljeni od njih traže da lažno svedoče na okolnosti koje su im nepoznate.
Da li se dokazi koje MUP koristi uopšte mogu koristiti pred sudom? Da li su zakonito pribavljeni? Kako je MUP na osnovu snimaka vršio identifikaciju navodnih prekršilaca? Da li broj prekršajnih naloga i brzina kojom su podneti upućuju na zaključak da je MUP koristio tzv. inteligentni video nadzor – kamere i softever za digitalno, biometrijsko prepoznavanje lica?
Ako je MUP koristeći tu tehnologiju, uparivanjem snimaka ljudi na ulicama i snimaka iz baze biometrijskih fotografija građana koju poseduje, vršio identifikovanje navodnih počinilaca prekršaja, to je radio protivno Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti i bavio se nedozvoljenom, po zakonu kažnjivom obradom podataka o ličnosti. U pravnom poretku Srbije ne postoji valjan pravni osnov za takvu obradu podataka, MUP je na to nekoliko puta upozoren od strane Poverenika za informacije i zaštitu podataka o ličnosti. A ako MUP, kao i ranije, tvrdi da iz Kine izvesno nabavljenu tehnologiju za biometrijsko identifikovanje lica ipak ne koristi, teško da može dati prihvatljiv odgovor na pitanje – kako je, s obzirom na obim demonstracija, broj lica i druge okolnosti, masovna i brza identifikacija uopšte mogla biti vršena?
Sumnja da je u pitanju svesno i namerno kršenje zakona od strane službenih lica uvek nalaže nadležnima da preduzmu odgovarajuće mere. U ovoj prilici morao bi ih preduzeti Poverenik za informacije i zaštitu podataka o ličnosti, sprovesti postupak nadzora nad ovom obradom podataka u MUP i o rezultatima obavestiti javnost. A takođe, iako je to s obzirom na dosadašnja iskustva iluzorno očekivati, to bi moralo biti i predmet interesovanja javnog tužioca.
Londonski sud je, iako je izvršna vlast uporno, sve vreme, stajala iza progona demonstranata smatrajući ga neopravdanim, potvrdio legitimitet građanskih protesta i građanske neposlušnosti, a da se pritom čak uopšte nije bavio konačnim efektima građanskih zahteva. A kod nas je notorna istina da je do građanskih protesta dovelo ponašanje vlasti, da su građani izašli na ulice jer je vlast, kreirajući dva veoma loša zakona, uporno ignorisala opravdane zahteve i upozorenja i stručne i opšte javnosti. I da su opravdanost zahteva demonstranata, prihvatajući ih u potpunosti, potvrdili i predsednik Republike, skupština i Vlada.
Zbog toga je insistiranje vlasti na navodnoj odgovornosti učesnika demonstracija u očiglednom, potpunom raskoraku sa elementarnom pravičnošću. Lavina prekršajnih naloga zbog navodnog ugrožavanja bezbednosti saobraćaja ne asocira na pravičnost i pravdu, nego na odmazdu i zastrašivanje. Već samo zbog toga, preispitujući te prekršajne naloge, čak i nezavisno od pomenutih problema sa zakonitošću postupanja policije, naši sudovi bi svojim odlukama morali potvrditi legitimitet opravdanih građanskih protesta. U suprotnom, daće svoj doprinos nečem što bi sa ulogom suda moralo biti nespojivo, a što je u našem društvu i državi uzelo zastrašujućeg maha – potkopavanju elementarne pravičnosti.
Peščanik.net, 13.12.2021.
