Šta se može naučiti iz teškoća sa kojima se suočavaju vlade Srbije i Hrvatske? Najmanje dve stvari.

Najpre, od velike je važnosti reagovati na vreme na posledice krize, bez obzira na to da li je njen neposredni uzrok domaći ili u inostranstvu. U drugom slučaju, prve negativne posledice se ne mogu pripisati vladi i ona se ne može zbog njih pozvati na odgovornost, ali to ne važi za mere koje se preduzimaju da bi se umanjili negativni efekti.

I srpska i hrvatska vlada su ne samo tvrdile da nije njihova privredna politika uzrok krize, što je samo delimično tačno, već su delovale tako kao da u stvari i nema potrebe da bilo šta menjaju, a potom i da ništa i ne mogu da čine osim da gledaju da ne dođe do najgoreg.

Posebno je bilo neshvatljivo da nije učinjeno ništa ili gotovo ništa da se izbegnu pad zaposlenosti i realnog standarda. Ovde valja imati u vidu da se socijalne posledice krize najčešće osećaju sa zakašnjenjm, što zna da uljuljka neodgovorne vlade, a da pomogne odgovorne jer dobijaju određeno vreme da utiču bar na smanjenje štete na tržištu rada.

Vlade Srbije i Hrvatske pokazale su neverovatnu socijalnu neosetljivost i stoga su došle u položaj da se suočavaju sa rastućim socijalnim nezadovoljstvom.

Druga pouka jeste da nije dobro odlagati političke promene. Kada se zemlja suočava sa snažnom krizom, demokratske vlade bi trebalo da učine sve da očuvaju legitimnost, čak i ako ne mogu a da ne izgube popularnost.

U suprotnom, neće moći da donesu neophodne odluke. Gotovo redovno to znači da je potrebno proveriti volju glasača. Ukoliko se sa tim odugovlači, socijalno nezadovoljstvo će rasti, a smer političkih promena, koje se ne mogu izbeći, postaće sve neizvesniji.

 
Blic, 02.03.2011.

Peščanik.net, 02.03.2011.