Prirodno je da se ljudi zadužuju kako bi mogli da održe potreban nivo potrošnje. Nije prirodno da se potrošnja prilagođava potrebi da se otplaćuju dugovi. Kada se kaže da je prirodno ili češće da je racionalno, misli se na to da bi trebalo očekivati da će ljudi, domaćinstva planirati svoju potrošnju u skladu sa svojim primanjima, a eventualne promene u zaduženosti u skladu sa promenljivim okolnostima. Isto bi trebalo da važi i za državu.

Zapravo, svi dugovi su obaveza domaćinstava. Kao što su domaćinstva konačni potrošači. Usled toga, ako se stabilizuje potrošnja domaćinstava, to bi trebalo da podrazumeva i stabilizaciju javne potrošnje. Isto tako, javno bi zaduživanje trebalo da obezbedi određeni nivo potrošnje, a ne bi trebalo da se javna potrošnja, pa tako i potrošnja domaćinstava, prilagođava potrebi države da se razdužuje. Ukoliko su javna primanja manja iz jednog ili drugog razloga, i ako se ceni da je reč o privremenom smanjenju, zaduživanje je način da se održi ili obezbedi odgovarajući nivo potrošnje.

Dakle, u interesu je domaćinstava da je javna potrošnja stabilna, jer je to isto kao da se kaže da je, bar po tom osnovu, stabilna potrošnja domaćinstava. Nije u interesu ljudi, domaćinstava, da prilagođavaju potrošnju promenama u fiskalnoj politici, a posebno onoj koja ili dovodi do krize javnih finansija ili je posledica finansijske ili privredne krize. Čim država poziva na štednju kako ne bi došlo do bankrotstva preduzeća, banaka ili same države, to znači da je dotadašnja privredna politika bila, blago rečeno, pogrešna.

Kredit je sredstvo stabilizovanja nivoa i rasta potrošnje, privatne i javne, pa je najjasniji znak pogrešne politike države, kao i domaćinstva ako se te uloge zamene, pa se potrošnja prilagođava potrebi razduživanja.

 
Blic, 22.09.2010.

Peščanik.net, 22.09.2010.