Drage i nešto manje drage kolege i koleginice,
Kad ste sastavljali svoje saopštenje, kojim, već u naslovu, „podržavate studente“, zaustavili ste se na opštim mestima, slučajno ili iz kalkulacija, ne znam. Rečenice poput „nasilje je neprihvatljivo“, „podržavamo zahteve studenata“, „nadamo se da će institucije raditi svoj posao“, bi možda i imale smisla pre 10 godina. Za koje institucije se danas nadate da će raditi svoj posao? Cinično je napisati da „kao dugogodišnji saradnici RTS-a“ očekujete od njih „blagovremeno, istinito i nepristrasno informisanje“. Da li živimo na istoj planeti? Možda ja pregrubo posmatram stvari, možda su mrvice nekome dovoljne, ali mislim da trenutak koji živimo ipak zahteva više od iskalkulisanog kompromisa koji neće previše dirnuti odgovorne. Ono što je meni najviše upalo u oči, je bila rečenica na kraju, koja unapred osuđuje korišćenje vašeg saopštenja za „partijska razračunavanja“. Kakva međupartijska razračunavanja u jednopartijskom sistemu, u državi koja nije demokratska?
Znam da većina vas nisu oportunisti, znam da ne možemo svi da rizikujemo isto i na isti način pružamo podršku, znam da niste svi saglasni sa svakom napisanom reči, i da je namera većine bila iskrena podrška, ali neshvatljivo mi je toliko radikalno javno pokazivanje nerazumevanja koncepta politike, kao i brkanje pojmova partijske politike i političkog u širem smislu reči. Većina vas je tokom karijera imala neki kontakt sa Šekspirom ili Brehtom, teško je zamislivo da se bar iz toga ništa nije naučilo?
Naime, studentski protesti su u samoj svojoj biti politički, jer su ih izazvale političke odluke nosilaca vlasti. Ne postoji univerzum u kom se one mogu „depolitizovati“, niti saopštenje u kojem se odgovorni ne pominju ni jednom rečju, a ceo pasus posvećuje „partijskom razračunavanju“ i „zloupotrebama“ koje „dodatno podstiču na nasilje“. Zaista?
Ovo nije protest oko visine školarina, ovo je protest koji je izazvan time što su (identifikovani i imenovani!) predstavnici i nosioci vlasti u Srbiji fizički napali studente fakulteta na kom ja radim, dok su studenti mirno izražavali svoje osnovno građansko pravo, u pokušaju da odaju poštu žrtvama zločina u Novom Sadu. Ovo je protest izazvan lažima predsednika koji studente pokušava da kupi, koji ne želi da žrtvuje ni jednog svog čoveka, koji najbolje od našeg društva naziva „plaćenicima“, koji huška pristalice da gaze ljude, koji se ne zaustavlja u eskalaciji nepodnošljivog nasilja.
U privatizovanoj državi, u kojoj jedan čovek odlučuje o svemu, u kojoj institucije ne postoje, ne postoji ni način da se bilo blokade, bilo protesti, bilo zahtevi studenata podrže, a da se ne pomene odgovornost vlasti.
Ili, očigledno, za neke od vas postoji, u trenutku kad vlast šalje ljude kojima se sudi za ubistvo da Poršeima gaze ljude kod Futoške pijace, a među ovim ubicama se nalaze i zaposleni u policiji (koji onda budu, po oprobanom receptu, „uhapšeni“, pa pušteni istog dana).
Drugim rečima, ne znam da li ste primetili – u toku je vanredno stanje, za koje je isključivo i jedino odgovoran Aleksandar Vučić. „Sistem“ na koji se pozivate odavno ne postoji. Državu je sasvim bukvalno privatizovala mafija.
Svako od nas je mogao da bude ispod te nadstrešnice, koja je pokrenula proteste, čak i članovi partije na vlasti. Ona je simbol decenijske korupcije, neznanja, bahatosti jednog režima koji nikad nije smeo postojati.
Nedavno sam bio na Novom Zelandu, i u razgovorima sa petostrukim Oskarovcem ser Ričardom Tejlorom imao sam problem da nađem reči da objasnim šta se upravo dešava u Srbiji, jer je teško povući bilo kakvu paralelu: „Zamislite da Kir Starmer u Velikoj Britaniji pošalje laburističkog opštinskog odbornika iz Islingtona da tuče studente na Goldsmits univerzitetu.“ Zvuči suviše sumanuto da bi bilo istinito, a to je upravo realnost koju živimo.
U toj realnosti, svako ćutanje, svako umekšavanje, svaka relativizacija, svako pravljenje fasade normalnog života predstavlja direktnu podršku režimu ubica i kriminalaca. Relativizacija nije podrška.
Ja više neću da učestvujem u toj šaradi. Izvinjavam se zbog svake neakademske i vulgarne reči koju upotrebim, što na ulici, što na društvenim mrežama (žao mi je kad moram da se spustim na taj nivo, trudiću se da to ne radim), ali iza suštine napisanih ili izgovorenih reči stojim: sa ubicama i potencijalnim ubicama ne može drugačije. Kao ni sa onima koji ćute u toploti svojih domova, profitiraju, i čekaju da oluja prođe.
Neće proći. Neće sama od sebe. Dođe takvo neko vreme kad građanska neposlušnost postane moralni imperativ, a ćutanje pred zlom postane kolaboracija.
Nadam se da ste svesni posledica po ovo društvo ako pustimo da prođe, ako ćutimo i pravimo se neutralni i „apolitični“, ako relativizujemo i mutimo vodu. Posledica, pre svega, po te studente koje podržavamo i „podržavamo“.
Peščanik.net, 14.12.2024.
NADSTREŠNICA
