Nešto se nazire na horizontu: kao biblijska zver sa sedam rogatih glava, tržište se pomalja iz dubina krize i počinje da mumla. Francuska: u prvom krugu izbora pobedio je Oland, DAX[1] je istog dana završio u minusu, Holandija: vlada odana Angeli Merkel je pala, razlog – rasprava o štednji. Međunarodni bankari upozoravaju na „balkanizaciju Zapadne Evrope“.
Svi nas podsećaju da je Fransoa Miteran, poslednji socijalista koji se uselio u Jelisejsku palatu, posle izborne pobede 1981. neoliberalnom mejnstrimu suprostavio politiku „socijalizma u jednoj zemlji“. Posle svega dve godine, finansijska tržišta su ga primorala da popusti. Handelsblat je već uputio sličnu poruku Fransoa Olandu: „Finansijska tržišta su danas daleko agresivnija nego početkom osamdesetih, nema vremena za dvogodišnje eksperimente“. Ko ovako govori, želi da politika ostane rob tržišta.
„Vaš glas će u narednom periodu odrediti put kojim će ići Evropa“, rekao je Fransoa Oland na predizbornom skupu u Vinsenu. On nije posebno harizmatičan lider, niti je veliki vizionar, ali u ovome je u pravu. Francuzima njihov sadašnji predsednik prosto ide na nerve, a kako piše Nils Minkmar iz FAZ-a: „Francuzi imaju osećaj kao da su sa Sarkozijem zaglavljeni u liftu“. Ali Francuzi na ovim izborima donose i odluke koje se tiču cele Evrope: dosta je nemačke opsednutosti štednjom, ideologije koja je ekonomski besmislena i koja već izaziva pravu socijalnu katastrofu. Francuska je jedina zemlja koja ima dovoljnu političku težinu da prekine nemačku dominaciju. „Može li iko da zamisli kako Nemačka želi da sama upravlja Evropom izolujući Francusku?“, pita Oland i sam daje odgovor: „Ne!“
Nedavno je predsednik nemačkih socijalista (SDP) Sigmar Gabriel, odgovorajući na tezu Angele Merkel kako demokratija mora da se prilagodi tržištima, rekao: „Mi verujemo u suprotno, tržišta se moraju prilagoditi demokratiji“. U tom pravcu politika do sada nije učinila ni najmanji korak. Evropljani nisu iskoristili nedavno popuštanje krize da preispitaju trenutni kurs. Sada Angela Merkel ponovo želi da svima stavi do znanja ko u Evropi ima poslednju reč.
Nemci veruju da je njihova kancelarka sigurnom rukom vodila Evropu kroz krizu. Međutim, upravo je suprotno, njeno oklevanje je lokalnu krizu pretvorilo u kontinentalnu. Nemci su se čvrsto držali učenja o apolitičnom novcu, povlačeći time Evropu u močvaru svoje ideologije. Ali novac je politička stvar, to su Francuzi uvek bolje razumeli od nas. „Evropu će stvoriti novac ili je neće biti“, rekao je Žak Ruef, savetnik za monetarnu politiku Šarla de Gola. Nezavisna Evropska centralna banka, koja deluje nevezano od političkih okolnosti, oduvek je bila nemačka greška.
Zašto je kriza u poslednje vreme malo popustila? Ne zbog Merkeline politike štednje, već zato što je Mario Dragi izvukao „debelu Bertu“, kako je sam nazvao hiljadu milijardi evra vredan program davanja jeftinih kredita evropskim bankama. Njegov prethodnik Triše ranije je već otkupio obveznice zaduženih država u vrednosti od 200 milijardi evra. Može se reći da je kriza malo ublažena onog trenutka kada je ECB odstupila od nemačkih zahteva i odvrnula slavinu.
Socijalista Oland obećava da će nastaviti ovim putem. Ako on pobedi, nemačkoj politici neće preostati ništa drugo nego da prizna svoje greške, a onda ćemo videti ko je stvarno Angela Merkel – spasiteljka evra ili najveća pretnja evro zoni.
Tu je i šansa nemačkog SDP-a na parlamentarnim izborima 2013. godine. Pitanje je samo da li će on znati da je iskoristi. Oland je nedavno rekao: „Nisam umereni socijalista, ni umereno socijalistički nastrojen, već jednostavno socijalista“. I tome je ostao veran. On se bori za pravedniju politiku preraspodele i planira da uvede više poreze bogatima. Takav radikalizam je stran Nemcima. Čim se neko u Nemačkoj predstavi kao socijalista, može da očekuje da će tajna služba početi da mu prisluškuje telefon.[2] Ali nemački socijalisti ne moraju, kao njihovi francuski drugovi, da zahtevaju porez od bogatih u visini od 75%. Biće dovoljno ako nešto urade u borbi protiv rastuće socijalne nejednakosti, a ne da kao do sada, sve ostane na praznim pričama.
Kada je Angela Merkel odstupila od dosadašnjih diplomatskih uzusa ponudivši Sarkoziju pomoć u kampanji, reagovao je Sigmar Gabriel, predsednik SDP-a, stajući na Olandovu stranu. Ako Oland pobedi u drugom krugu, to će biti podstrek za levu struju u SDP-u. Gabriel bi onda trebalo da prekine da pominje tri potencijalna kandidata za kancelara, da se uspravi i kaže: „Ja sam kandidat SDP-a za kancelara“.
Kraća verzija teksta objavljena u Der Spieglu 23.04.2012, duža u Der Freitagu 26.04.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 30.04.2012.
*Naziv u Nemačkoj za socijaliste, slično kao Ozi za stanovnike bivšeg DDR-a ili Vesi za stanovnike zapadne Nemačke.
