Uz rizik da budem doživljen neozbiljno jer ovaj „vanredni“ tekst počinjem bez fancy citata Montenja, Habermasa ili Hobsboma, ja bih odmah prešao na stvar.
Ovih dana se naizmenično valjam po plažama Talgo, Fava i Kalogria na prelepoj Sitoniji. Uspavljujem se maštajući kako živim ovde, ali ponekad uveče pogledam na netu vesti iz Srbije. Stvarno, šta ima ko da kritikuje Dačića i Vučića kad su kooperativni sa EU? Dobili smo datum i ako sve bude idealno, eto nas 2020. na cilju zahvaljujući „njima dvojici“. Zar je uopšte bitno šta su nam radili devedesetih? U ustima mi krcka krupni šećer od frapea dok se divim svojoj naprasnoj toleranciji.
Inače, noć uoči polaska na more sam završio u jagodinskoj hitnoj pomoći zbog nenormalno visokog krvnog pritiska. Lekar mi je rekao da mogu na put ukoliko budem proveravao stanje i narednih dana. Uobrazio sam da mi se sve to dešava usled preterane vizuelne konzumacije likova poput Veljka Odalovića, Milutina Mrkonjića i sličnih jagnjećih brigadira koji se i dalje šepure i kidišu sa tv-ekrana.
U Metamorfozisu, simpatičnom mestašcetu prepunom četinara i kiseonika, jedva sam uspeo da objasnim apotekarici da želim aparat za merenje pritiska. Kako bih zamaskirao svoju „sramotu“ zatražio sam i tablu strepsilsa. Bila je najbliže da me razume kada mi je ponudila digitalni toplomer. Pošto sam odbio čak i digitalni merač pritiska, ništa joj nije bilo jasno. Ko uopšte kupuje ta gumena creva sa stetoskopom, pa još na letovanju?
Nakon dva dana morske idile sam isprobao svoj „suvenir“. Triput sam obmotavao ruku, pumpao, osluškivao i rezultat je isti: 120/80. Moje malo, nestašno dete mi i na moru igra po živcima, baš kao što to redovno radi i u Beogradu. Znači, nije to bio uzrok mog zdravstvenog problema. Šta sam to onda eliminisao, pa mi je odjednom postalo toliko bolje? Možda televizijsko smeće kojim smo zatrpani i zatrovani? Višak frustrirajućih informacija, poput one da živim u zemlji u kojoj je Goran Perčević privrednik godine a Dačić „najevropljanin“? Ili tragikomična javna prepiska dva promotera medijskog kiča koja razobličava svu žabokrečinu u kojoj se srpsko društvo valja skoro deceniju i po nakon „izneverene revolucije“?
Svestan sam da je totalno out pominjati devedesete i sve producente i scenariste horora iz koga su srećnici izvukli živu, doduše, osedelu glavu. „Bilo pa prošlo“ i „nikom ništa“ su postale opšteprihvaćene sintagme, a i Zakon o lustraciji je istekao. Kao da nikada nije ni bio donet.
Malo je nedostajalo pa da kažem kako razumem porive Borjanke Milatović da napiše onakav tekst (Montenj i Dvogled). Priznajem da sam „učauren u svojim shvatanjima“, ali mi odvratno zvuči kako mi je podmladak nacional-socijalističkog režima doneo „boljitak“. Nisam „samozadovoljan u svojoj tobožnjoj doslednosti“, mada možda stvarno imam „zapanjujuće destruktivan stav“. Sudeći po mojoj hipertenziji, pre bi se reklo autodestruktivan.
Vučiću se oprašta desetogodišnji verbalni terorizam a Dačiću aktivno učešće u najbljutavijem sistemu destrukcije koji je postojao na ovim prostorima. Da su položili račune 5. oktobra, ne bi se ni trećerazredni skorojevići iz Demokratske stranke usudili da oglođu ostatke Srbije i rašire se po nadzidanom Vračaru. Što reče Nenad Prokić, ne samo da se nije desio 6. oktobar, nego izgleda da nije došlo ni do 5. oktobra! To je jezivo saznanje.
Postalo je nekako normalno da se intelektualci građanske provenijencije utrkuju u javnom obožavanju „prvog potpredsednika“. Osnovna merna jedinica očekivane nagrade je ambasadorsko mesto. Kolmovana gospođa koja je svojevremeno veličala „vrhovnog komandanta“ i penila u udarnom terminu proklinjući „mudžahedine“ i „ustaške horde“, sada i dalje vodi noćne vesti na RTS-u vragolasto se smešeći pri pomenu funkcije „vicepremijera“. Nadam se da i ona ne očekuje neko diplomatsko nameštenje.
Eventualna organizacija bilo kakve ozbiljne političke alternative se obeshrabruje širenjem postojeće apatije i glasina da „oni“, to jest Amerikanci računaju samo na Vučića u narednih deset godina. „Provereno“, šuška se među rado viđenim gostima stranih ambasada i fanovima tajnih službi i masonerije. Ko hoće da učestvuje u političkom životu i nešto menja u društvu ima da se pozicionira u odnosu na taj fakt, sviđalo mu se to ili ne. Bilo kakva kritika pomenute ličnosti (iz lagodne „samozadovoljnosti“ ili „tobožnje doslednosti“) ima da se žigoše kao saplitanje Srbije na putu ka Evropi.
A što „tobožnje“ doslednosti? Ako je neko ostao kritički nastrojen prema određenoj pojavi ili ličnosti a drugi počne svesno, ili iz pomodarstva da žmuri na jedno oko, ko je tu dosledan? Hipotetički gledano, da li društvo treba da amnestira masovnog ubicu koji pobegne iz zatvora, samo zato što je ovaj živeći u ilegali nakon bekstva nekim čudom otkrio svoje vanserijske talente za umetnost ili sport? Ja mislim da ne treba.
Iako znam šta je htela da kaže, malo mi je zasmetao Borjankin nepotrebni sarkazam kojim se obrušava na prioritete Druge Srbije („oni drže do institucija – do nauke, kulture, zdravstva“). Pa šta? Zar to nisu osnovni elementi perspektive jednog društva? Po Srbiji haraju polupismeni pitomci raznih singidunuma i megatrashova sa skupim košuljama utegnutim u uzane pantalone od negužvajućeg materijala. Špicaste cipele se podrazumevaju. Noću su na splavovima, a danju brokerišu, ocenjuju, obučavaju i šefuju po trgovačkim lancima i ekspoziturama banaka. Što je najgore, oni su nosioci balkanske verzije tzv. predatorskog kapitalizma protiv koga je ustalo pola čovečanstva. Zanimljivo, među njima je dosta dece Miloševićevih funkcionera i sledbenika, koji su sada ljuti zagovornici ekonomskog postliberalizma.
Zvuči krajnje plemenito da „ovu vlast treba podržati u svemu što je napredno, pozitivno, smelo, vizionarski“ i pozdraviti transformaciju vladajućih stranaka. Neću da podsećam na rezultate tih partija pre „transformacije“ i pobratimskog igranja basketa, ali ću reći da se ne slažem. Ne bi se složilo ni 150.000 mrtvih i skoro četiri miliona raseljenih širom bivše Jugoslavije. Što se mene tiče, spolja evropeizacija – unutra feudalizacija, to mi uopšte ne treba. A da su bili vizionari, jesu. Ostali su bahati i puni samopouzdanja, kao da su znali da će uprkos svim počinjenim gadostima ponovo zavladati.
Borjanka zamera što niko iz Druge Srbije ne nudi rešenje. Evo, ja ga nudim: hitno organizovati punoletne osobe koje nikada nisu učestvovale u izvršnoj vlasti (zainteresovane za izgradnju društva u kome će svi imati jednake šanse), kazniti sve aktere iz devedesetih, pa onda i profitere postpetooktobarske kvazidemokratije. Nema ideološke netrpeljivosti niti ostrašćenog revanšizma već samo egzaktne pravde potpomognute matematikom. Nekretnine i devizni računi koji su od početka devedesetih prepisivani na svekrve i fiktivno razvedene supružnike moraju da se vrate u državno vlasništvo, iz koga su sistematski isisavani. Misteriju porekla kapitala kojim su privatizovane firme može razrešiti nekoliko knjigovođa sa srednjom školskom spremom. Lažnoj aristokratiji oduzeti moć i vratiti je među razvaline donje-srednje klase, odakle se bezobrazno vinula u društvenu elitu profitirajući na ratnom i poratnom haosu. Pri sagledavanju nematerijalne štete (na primer kretanja raznih boleština i mortaliteta po godinama) treba angažovati postojeće institucije, poput Zavoda za statistiku. Za tu štetu neko takođe treba da plati, umesto što i dalje ždere u Franšu o državnom trošku a posledice stresnih 1990-ih pripisuje osiromašenom uranijumu i zaveri farmaceutskih korporacija protiv Srba.
Nego, sinoć sam malo „guglao“ i nikako da shvatim gde živi Borjanka. U Londonu ili Kanu? Svejedno je. Ona ima pravo da drži glavu u pesku kraj Antiba, šeta Kroazetom, uzdiše pored Temze i sa lepe distance idealizuje nešto što je u svojoj prirodi naopako i zlo. Zamalo da se i ja složim sa njom nakon svega desetak dana provedenih izvan Srbije. Ipak, meni takve metamorfoze od „najsrba“ do „najevropljana“ deluju prihvatljivo samo iz Metamorfozisa (jer me ovoga trenutka ne sprečavaju da uživam grickajući krofnu na plaži), ali ja se prekosutra vraćam u Beograd. Sa sobom nosim i pomenuti suvenir od 28 evra koji će mi za neki dan reći da li sam bio dobar dijagnostičar.
Peščanik.net, 10.07.2013.