zaleđeno jezero

Foto: Reuters

O Kosovu, Džemijetu i kačacima

“… Vi dobro znate da i za vreme Turaka, kad su Turci carevali, turski carevi vodili su veliku muku i borbu sa tamošnjim odmetnicima, odnosno, kačacima. Uzrok kačakovanju stoji prvo, po mome dubokom uverenju, što su oni po tradiciji navikli da na jedan samovlastan način žive, drugo, što je turska carevina sa svojom administracijom bila isuviše slaba da im stane na put, jer je tamo izašiljala paše koji su išli sa bataljonima i pukovima, pa ipak nisu mogli da unište kačake i odmetnike. Treće, gospodo, dolazi vaspitanje samog naroda koji je bio zapušten i koji nije osećao blagodeti kulture i četvrto, gospodo, dolaze socijalne prilike. Sve to skupa čini, te mi imamo u tome kraju jednu jaku kačačku akciju koja remeti lični i imovni poredak tamošnjeg stanovništva…

… Danas, gospodo, u ovome kraju imamo oko 270 kačaka i oko 150 vojnih begunaca. Glavni vođa kod njih jeste Sadik Rama koji se pored razbojništva bavi otmicom stoke koju prevodi u Albaniju, tera u Skadar i tamo prodaje. Svi kačaci pri otmici ne prave nikakvu razliku između srpskog i arnautskog življa, ne prave razliku između muslimana i pravoslavnih (S. Vukosavljević: Prave, prave). Oni gledaju samo da vrše pljačku i ono što njima treba da mogu da se nakradu. Ima još jedan uzrok ovome kačačluku. Na to me podsetio gospodin Vukosavljević svojom upadicom, a to je, gospodo, zbilja ona naša tradicionalna mržnja između Srba i Turaka, ili između pravoslavnih i muslimana. Ali, gospodo, ja mislim da je svih nas dužnost da tu ružnu naviku, tu naviku koja ne dolikuje jednom prosvećenom narodu, svi treba da se staramo da je iskorenjujemo. To treba da se radi i sa jedne i sa druge strane. Ako budemo tako radili, mi ćemo onda najbolje poslužiti i narodu onoga kraja i našoj otadžbini (Glasovi: Tako je!)… To, gospodo, nije jedan mali uspeh, nego veliki uspeh u pogledu zaštite lične i imovne bezbednosti… Metode, koje su bile preduzimane do sada za suzbijanje kačaka, ja smatram da apsolutno nisu praktične. I ne samo što nisu praktične nego su ove metode donekle davale tome stanju neodređenost, te je zbilja bilo ljudi koji su se po čitave mesece, pa i godine kretali kao slobodni, a međutim, oni su ustvari krivci, pa često i vrlo veliki krvici. Bilo je takvih krivaca – kačaka koji su se bezmalo kretali kao i drugi slobodni ljudi. Oni su svršavali svoje razne domaće poslove, gradili kuće, ženili se i udavali, ali vazda bili na oprezi od vlasti i ovoj nikada nisu hteli prestajati, a međutim ipak su s vremena na vreme činili zločine, a osobito u pogledu krvne osvete. Vlasti su se pak uljuškivale u nadi da će se oni popraviti i primiriti, te bi ih oni onda uzeli na odgovor za počinjena dela, ali kao što se vidi, to je pogrešno i sa tim se mora najosudnije preseći; jer to zahteva ugled države i autoritet vlasti.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, Narodna radikalna stranka, 20. mart 1924)

“… Zaista, 10. novembra prošle godine dostavljeno je načelniku sreza struškog da se kačak Rađa Derviš sa još 5 drugih kačaka nalazi u selu Otkisi u kući nekog Diljavera. Povodom ovog izveštaja načelnik sreski izdao je naređenje pisaru svom i vodniku da odu sa potrebnim brojem žandarma i kuću opkole, da ih pohvataju ili pobiju. Pisar i vodnik su naređenje odmah izvršili i otišli u selo Otkisi, gde su sa 30 žandarma opkolili kuću i pozvali ih na predaju. Mesto svakog odgovora, kačaci su otvorili vatru iz pušaka i bombi. Borba se vodila dugo u noć, kada je načelnik sreza zatražio od V čete, koja je (bila) u Taš-Maruništu, vojnike i komandir im pošalje 17 vojnika, a 2 se jave dobrovoljno. Komandir, pak, pobuđen tim što se njegovi vojnici iz čete imaju boriti, pođe i sam stigne u Otkisi u 22 i po časa uveče; kada je stigao, tamo je već bio načelnik sreza, a i 7 graničara-vojnika. Kako je načelnik stigao noću, a i komandir takođe, to ni jedan ni drugi nisu imali orijentaciju samog terena da bi neko odmah mogao rukovoditi celokupnom opsadom i u tom nesporazumu njihovom kačaci uspeju da se probiju kroz opsadu ubivši 2 žandarma i jednog meštanina koji je učestvovao u borbi sa još njih 8 drugih lica i pobegnu preko granice, gde su ubili pri prelazu 2 graničara-vojnika. Od kačaka je, prema dosad prikupljenim podacima, 1 poginuo u borbi, a ostalih 5 pobeglo. Prema ovome, gospodo, ovde smo mi zaista imali više žrtava, a imali smo takvu snagu u poteri da nije trebalo ovako da se desi. Ali, vi znate, često puta to je igra sreće u poteri, kao što je igra sreće i u ratovima.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, 20. januar 1924)

“… Ali, ja sam tek deset dana na stolici ministra unutrašnjih dela, a vi ste bili toliko vremena na vlasti, pa je kod Vas i gore i crnje bilo nego što je bilo za ovih deset dana. (Odobravanje kod većine.) Kačaka ima, ali neka bude znano svakome, da ću ja, dok sam na ovom mestu, svu svoju snagu i sav autoritet svojih organa založiti, da kačake istrebim. Ali pazite, gospodo, i na ovo što ću vam reći: poda mnom se neće desiti, da goneći kačake puštam svoje organe da ubijaju nevinu decu i žene i pale njihove kuće.”

(Nastas Petrović, ministar unutrašnjih dela, 7. avgust 1924)

“… Ja mislim, gospodo, da su kačaci veliko zlo, na našem jugu, ono što oni rade po našim južnim krajevima nalazi potpore baš u toj organizaciji koja se zove Džemijet. Neću da kažem da tu nema ispravnih pojedinaca, ali skup tog udruženja samo na to ide da nanese štete našoj državi i naciji. Tu organizaciju koja nije politička mi ne smemo i nećemo trpeti pa ma koliko ona bila vladi potrebna, pa ma koliko je štitila Kraljevska Vlada. Ta organizacija je jedno zlo u našoj državi koje nije smelo ni da postane, a kada je po nesreći već postalo, zlo koje se po svaku cenu mora srušiti. U našoj se slobodnoj i nacionalnoj državi ne sme dopuštati uticaj ni iz Angore, ni iz Tirane.”

(Mihajlo Kujundžić, Demokratska stranka, 14. mart 1924)

“… Razgovarajte sa još živim svedocima koji pamte kad smo imali preko 50 posto svoga stanovništva na Kosovu, Labu i Podgorcu i skoro u celoj Metohiji i raspitajte koliko je procenata danas našeg življa tamo. Setite se da su Arnauti uspeli da uz pomoć turske vlasti svoje etnografske granice pomere do Staroga Vlaha, Toplice i Vardarske obale. Setite se da je na tim etnografskim osvojenjima koja su i danas arnautska osvojenja, Austrija bazirala sve svoje planove protiv nas. Na tome je bio zasnovan Erentalov plan o jednoj autonomnoj Albaniji od Sjenice do Vranja, Soluna i Jadranskog mora… Vi, radikali, pomislite na istoriju najnovijih dana, koja nas uči da bezbednost granična nije osigurana ni najboljim ugovorom, ni savezom, ni kakvim fortifikacionim radovima, do jedino etnografski tvrdom granicom. A vi ste zabranjivali naseljavanje srpskog življa i zabranjivali ste iseljavanje Arnauta. (J. Ćirković: Ko je zabranjivao?) Radikali. (J. Ć.: To neće biti.) Jeste, to vi znate koliko i ja. Stojan Protić zabranjivao je iseljavanje Arnauta. (Jedan glas iz centruma: Izvinite, on nije radikal.) Ako nije radikal, ja povlačim reč…

… Same državne vlasti, to priznaju, ne mogu potpuno umiriti te krajeve dotle dok ih sam narod ne bude hteo u tome pomoći. Odmetnika će biti sve dotle dok ih narod pomaže i hrani. A on će ih pomagati i hraniti dokle ga političke vođe njegove održavaju u borbenom raspoloženju ovakve vrste. Ali te vođe ne bi trebalo da u svom rođenom interesu i u interesu svoga naroda da isuviše mnogo zatežu žicu. Prsne kao što je bilo u Mitrovici, a posle nevini stradaju. Gospodin Ferat-beg Draga i ostale vođe znaju dobro onu mađijsku formulu kojom se na ovaj svet pozivaju mračni duhovi mržnje, fanatizma i krvave borbe, ali oni ne znaju, a i mi ne znamo onu drugu formulu kojom se ti probuđeni duhovi opet stišavaju. Draženjem svojim oni pripremaju ovakve žalosne eksplozije kao što je ova o kojoj je bilo reči. Te eksplozije nisu znak državne snage, organizovane, kanalizovane i regulisane… Ali ti Arnauti treba da osete, da li te drastične metode ne upotrebljavamo zato, što to mi nećemo, što to mi nećemo na svojoj vlastitoj volji i odluci, a ne iz kakvog bilo straha ili zavisnosti od njih. Jer u prilikama kad državna vlada zavisi od Džemijeta, nijedno dobročinstvo, nijedna predusretljivost ne prima nam se kao kavaljerstvo, nego kao slabost.”

(Sreten Vukosavljević, DS, 20. mart 1924)

“Gospodo, naš narod stalno uznemiravaju kačaci i obesni Arnauti i verujte kad bi on imao oružja umeo bi se braniti kao što se branio vekovima i decenijama, ali na žalost on je sada ugnjeten, ne može se odbraniti jer oružja nema.”

(Mihajlo Kujundžić, DS, 20. mart 1924)

“Oni i za vreme prošlih izbora za Konstituantu još ne smeju da izađu na izbore kao zasebna politička stranka nego jedan deo bogatijih ljudi – age i begovi – idu uz radikale, a drugi deo, siromašnije varoško stanovništvo i seoska masa – Arnauti idu uz demokrate. Za vreme izbora za ovu skupštinu oni nisu odlučni u početku, ali dolazi zgodan momenat za njih: radikalima treba da satru demokrate u Južnoj Srbiji i oni džemijetskoj stranci daju karakter jedne legalne i državne stranke. Ceo državni radikalni aparat stavio se u službu radikala i džemijeta. Masama je govoreno: glasajte za Džemijet ne za demokrate. Posledica takve radikalne politike bila je to da dođe u Parlament 14 poslanika iz Džemijeta… Zar oni istinski predstavnici Islamijeta, koji nisu ni prstom mrdnuli da spreče donošenje jedne nepametne vakufske uredbe, po kojoj se vakufska imanja oduzimaju ispod nadzora muslimana i stavljaju njima na potpuno raspolaganje? Zar oni istinski predstavnici Islamijeta koji nisu ništa učinili da se reguliše prosvetno pitanje muslimanskih masa, da se reguliše crkveno pitanje, odnosi sa Kalifatom, uređenje parohija i svešteničkog stanja? Oni se, gospodo moja, na tim položajima prvaka održavaju apelujući samo na najniže instikte mržnje i fanatizma i zahvaljujući krajnjoj političkoj neobaveštenosti muslimanskih masa.”

(Jovan Magovčević, DS, 20. mart 1924)

“… Ta je taktika učinila da muslimani ističu na svojoj listi i takvog čoveka koji je za vreme okupacije oteo devojku iz najčestitije srpske porodice, odneo je u harem, pa je posle izbacio; jednog čoveka, koji je za vreme okupacije bacao na smetlište krst, jevanđelje i sliku Kraljevu. Takvog čoveka oni ističu za nosioca liste. (Glas sa levice: Koji je to?) To je Nedžib-beg Bašić. (N. B.: Lažeš.) Gospodine predsedniče, ako mi vi ne date zaštite, ja ću da bijem toga čoveka, koji mi kaže da lažem (N. B.: Lažeš. – Žagor.) Nisam ja tvoja raja. Ko laže?! Ja ću da te bijem zbog te reči.”

(Sreten Vukosavljević, DS, 4. jun 1923)

O Makedoniji i komitskim četama

“… Južna Srbija sastavni je deo naše otadžbine i kako se u pogledu lične i imovne bezbednosti postupa sa ostalim krajevima, tako se, gospodo, postupa i tamo. U Južnoj Srbiji istina je da imamo dva zla, ali ta zla gospodo, nisu današnja ni jučerašnja, nego su to stara dva zla: to je gospodo, komitska akcija i kačačka akcija. Što se tiče, gospodo, komitske akcije, za ovih šest meseci kako smo mi na vladi, mi smo preduzeli sve mere da se ta akcija suzbije i ona je uveliko i uveliko suzbijena. Danas, gospodo, za ovu poslednju godinu dana na celoj desnoj obali Vardara nije bilo ni jednog slučaja da se pojavila komitska četa. A na levoj obali Vardara komitske čete, gde ih je bilo, potisnute su i narod je prema državi potpuno lojalan, jedva čekajući jednom da doživi mir, jer je on decenijama patio od komita. Sada narod tih pokrajina ima potpuno poverenje u vlasti i za poslednjih nekoliko meseci narod je predao vlastima preko 1000 pušaka, koje su u svoje vreme bugarski agenti ubacili u našu Makedoniju. Isto tako predata je i masa municije, što znači da svi ispravni građani imaju potpuno poverenje prema vlastima i idu im na ruku, a to poverenje moglo se zadobiti samo dobrom upravom…

… Sada je stanje sve bolje i bolje. (M. Kujundžić: Sve gore i gore!) Naprotiv, sve bolje i bolje. Gospodo, treba biti objektivan čovek koji nije iz naše sredine, koji nije zatrovan partizanstvom, koji nije angažovan ni kao opozicionar ni kao vladinovac pa da pogleda sa strane i onda će vam reći koliko je velika razlika u tome pogledu ranije i sada. Ja potpuno shvatam ogromne teškoće prvoga ministra unutrašnjih dela u godini 1919. kada je došao za ministra u vremenu kada je još uvek bilo rasulo, kada je zemlja bila preplavljena razbojnicima koji su bili za vreme okupacije, kada se nije imalo dovoljno činovništva i nimalo stvarne vlasti. Okupatorska vlast tek je bila napustila zemlju, a naša vlast još nije bila vaspostavljena, te je usled toga bilo vrlo teško za ličnu i imovnu bezbednost naših građana, a docnije se međutim stanje sve više popravljalo. U Makedoniji je, gospodo, sto na sto puta bolje sada nego što je pre bilo. (M. Kujundžić: Dajte anketu od vaših i naših poslanika pa ćemo vam podneti referat!) Meni, gospodo, nije potreban referat. Najbolji dokaz da se stanje u Makedoniji popravilo vidite u škripcu u koji su došli danas komitadžije i njihove vođe i njihovi planovi. To je najbolji dokaz da se vidi kako iz godine u godinu sigurnost ide na bolje, a inače o komitskoj akciji možemo dugo razgovarati.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, 20. jun 1923)

“… I onda, gospodo, šta sada nastaje? Seljaka nismo mogli da zaštitimo, to je fakat, i mi sad tog seljaka hapsimo i zašto ga hapsimo? Hapsimo ga zato što vlast dolazi i pita: Je li bila četa u selu? – Bila je i uzela lebac. Šta je radila? Seljak odgovara: odredila je ovoga za blagajnika, onoga za vojvodu, a onoga za desetara itd. Priznaješ? – Priznajem? – Hajde u aps! I onda nije da se hapsi jedan ili dva nego zaokupe celo selo i strpaju u zatvor. Sada dolazi zakon i njegovi suvoparni paragrafi. Dođu pred sud, priznaju i onda sud nekome petnaest, nekome deset, nekome pet godina robije kako je koji rang od četnog starešine dao, koji mu je došao i prošao kroz selo. I sad ostaju porodice ovih nesrećnih seljaka da trpe za lebac i stradaju…

… Bugarska, kada je ušla u Makedoniju postarala se da što više mladih školovanih ljudi, a domorodaca, uzme i uvede u kurs rezervnih oficira. Naravno, kada su ovi svršili taj kurs bili su raspoređeni u vojnim jedinicama, a može biti i u pozadini. Sad dolazi ispitivanje naših vlasti gde je koji bio za vreme rata i šta je radio. Ovaj dolazi i kaže da je bio rezervni bugarski oficir. A, bio si! Na robiju, i prilčan broj bio je osudjen na robiju. E sad molim vas recite pravo da li je Austrija bila manji neprijatelj od Bugarske, i sad dolazi, gospodo, ono što je strašno da oni iz Južne Srbije koji su bili u bugarskoj vojsci oficiri idu na robiju, a oni koji su bili u austrijskoj vojsci dobijaju činove, pa čak pretiču one naše sa solunskog fronta. To nije pravo, gospodo! Nisam ja protiv ovih koji su bili u austrijskoj vojsci, da budu u našoj vojsci i dobiju te činove, ali sam protiv toga da se oni osuđuju i protiv toga protestvujem… A, gospodo, ako vi tražite one koji su za vreme Turaka bili u organizaciji, onda svi mi hrišćani od Ristovca do Đevđelije i Bitolja treba da idemo u haps, jer smo svi bili u raznim revolucionarnim organizacijama.”

(Jovan Ćirković, NRS, 14. mart 1924)

“… To je skroz neistinito, to je jedna podla i gadna denuncijacija prema onome valjanome i dobrom narodu čiji su sinovi svojom krvlju poprskali zidine Beograda, Mačkovog Kamena i drugih naših ratišta. To je narod državan i nacionalan; taj je narod zadovoljan sa minimumom; to je narod koji voli svoju zemlju i koji veli: tražimo da radimo zemlju koju su naši dedovi pod Turcima radili i koji traži da nema više tepanja i ništa više. Ali, gospodo, ja ću odmah reći da od početka oslobođenja pa do danas nijedan režim nije bio dobar. Bio je jedan svetao momenat kada je vlada gospodina Davidovića primenila Ustav na one krajeve i kada su počeli vladati zakoni. Ali ta sloboda bila je kratkovečna, kao što je njegova vlada bila kratkovečna. Od toga vremena nastupilo je zlo i danas je zlo na kulminaciji. Zlo je neizdržljivo i nepodnošljivo…

Komite su Maćedonci. Zašto su komite? Komite su zato što su ih prilike naterale da to budu. (D. Peleš: Nemojte opravdavati te pojave.) Vi, gospodine, ne poznajete tamošnje prilike. Komite su zato, što je Bugarska kada je tamo vladala prisvojila te krajeve i proglasila tamošnji narod za svoje podanike i svakog ko nije hteo da bude njihov vojnik dobio je kuršum u čelo, i narod je morao biti bugarski vojnik. Jedan najveći deo tih ljudi evakuisan je sa bugarskom vojskom. Taj deo naroda ostao je bez svojih domova, bez kuće i svojih roditelja, ostavljen je bio na milost i nemilost bugarskoj vladi i komitetu koji ih je gonio da budu komite. Ima nevaljalaca i komita, koji se bore za bugarske ideje, ali velika većina tih jadnika nije ni kriva ni dužna i ona bi se rado vratila u svoju otadžbinu da srećno i mirno radi…

Pitam ja vas, gospodo, narodni poslanici, ne bi li ih vi primili kada nemate ni britvice pri sebi, i kada vam noću upadne u kuću oružana banda, morali bi ih i vi primiti… Dalje, država nije uspela da organizuje odbranu tih ljudi već ih je ostavila na milost i nemilost komitama. Pored svega toga bilo je ipak ljudi koji su se odupirali tom zlu i koji su se borili protiv najezde komita. Bilo je poverenika naših a ima ih i danas. Smem smelo reći da je svaki onaj koji se usudio da bude poverenik našim vlastima platio životom za svoj patriotizam jer su ga nespretne vlasti neoprezno odale i komite su o njemu saznali.”

(Mihajlo Kujundžić, DS, 4. jun 1923)

“… Nisu smeli biti osuđeni za tu pesmu, jer sam ja ovde, po ovim ulicama beogradskim kao đačić beogradski, i ne samo ja i ceo Beograd pevao Šumi, Marice… i kad se smela pevati ovde himna bugarska, neka se peva i ova pesma nacionalna, koja liči ili ima čak karakter bugarske. Za to se, gospodo, ni u jednoj zemlji, u kojoj vlada red i zakonitost ne ide na robiju.”

(Ljuba Davidović, DS, 11. oktobar 1923)

“Pa lepo! Kad bi ti ljudi vršili kakve funkcije koje bi koristile državi, i koje njima ne bi davale izuzetan položaj, mi se ne bismo bunili, mi bismo zaboravili ono što je bilo. Ali, naročito se obraćam Vama, gospodine ministre, fakat je neoboriv i neosporan, da je taj Mihalče (Kalamatijević) alfa i omega u okrugu bregalničkom, da u tome okrugu ne postoji ni veliki župan, ni sreski ni okružni načelnik, niti kakva druga vlast i da danas nijedan građanin bregalnički ne može ni jedan posao da svrši, ne može se parničiti, ne može se suditi, ne može dug naplatiti dok se ne obrati kancelariji ovog Mihalčeta, koji na žalost, štaviše, izdaje i vizu na objave za putovanje u susedne opštine, srezove i druga mesta… Vi danas terorišete seljake i juče su od straha davali ‘leba komitama, a danas daju vama. Eto, to će nas oterati do nedoglednih posledica, da će naši građani izgubiti veru u državu, a to će biti veliko zlo.”

(Mihajlo Kujundžić, DS, 20. mart 1924)

O stradanju civila

“… Ja bih želeo da se to stanje tamo prekine i da ga više nema, kao što bih želeo da Kraljevska Vlada što skorije pristupi jednom vrlo važnom rešenju za umirenje i spokojstvo naših krajeva, a to je da predloži Njegovom Veličanstvu amnestiju onih nevinih seljaka, koji su danas napunili kaznene zatvore u našoj zemlji, da se puste i da se učini jedno dobro delo, a ono će se, gospodo, učiniti ako se ti seljaci puste i oslobode da se vrate porodicama koje danas stradaju zbog toga.”

(Jovan Ćirković, NRS, 14. mart 1923)

“… Kada je vojska koja je vršila poteru za komitskom četom koja je u to vreme bila u bekstvu, naišla u selo, oslanjajući se na taj izveštaj da ih tamo nema, komite su pripucale na vojnike, ranile dva-tri vojnika i onda se otvorila borba između vojske i komita, koje su se nalazile u selu Garvanu. Uz komite bio je nažalost i izvestan broj seljaka od kojih je nekoliko i poginulo u toj borbi. To je sve što je bilo u tom slučaju i ničega više nije bilo.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, NRS, 20. jun 1923)

“I ako je Garvan, po nedostatku dužnosti javne vlasti učinio pogrešku za koju se optužuje, onda to nije njegova krivica, nego je krivica onih koji su bili dužni da ga sačuvaju. Tako isto sam pitao: ako je Garvan prav, ako je nevin? Onda je Garvan tuga nas sviju a sramota državne vlasti…

(Čita pismo maltretiranih stanovnika iz Svetog Nikole) Gde živimo mi, jesmo li država, je li to sloboda, srpska sloboda donela ovom nesrećnom narodu! Jesmo li to mislili kad smo slali u smrt svoje mile i drage, da ginu za slobodu ovoga nesrećnog kraja! I to radi vlast, radi država. Aman, ima li koga da pomogne!”

(Ljuba Davidović, DS, 11. oktobar 1923)

“… Tada se jedan žandarm udaljio na stranu a Murselj (Murseljević) je tu priliku upotrebio i počeo da beži. Na opomenu nije hteo da stane, žandarm je ispalio iz puške i ranio ga u nogu; on je bežao i dalje i žandarm je opalio još jedanput i ubio ga. (Ferat-beg Draga: Kako je ranjen u nogu kad je mogao da beži?) Dakle, gospodo, ja ovo što govorim, govorim na osnovu izviđaja, jer čim se ovo desilo ne samo što je naređeno da se ovo ubistvo izvidi nego se to radilo po zvaničnoj dužnosti i izviđajem na licu mesta utvrđeno je da se trag krvi poznavao na 50 metara, pa se otuda izvodi ovaj zaključak: da je prvo ranjen u nogu, jer da je ranjen u grudi on bi pao i traga od krvi ne bi bilo. Lekarskim uviđajem je takođe to utvrđeno, a osim toga pritvorenici koji su bili s njime u zatvoru ono nekoliko dana, kazali su da je on govorio da neće živ u komandu doći.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, NRS, 20. jun 1923)

“… Tom prilikom su korišćene bombe, od kojih su zapaljene i okolne kuće te su u njima izginula i izgorela čeljad koja su tu bila, jer je sekcijom leševa utvrđeno da su njih trinaest izginula od vatrenog oružja, a šest je izgorelo; dok se za tri lica ne zna da li su izbegla ili izgorela no pre će biti da su izbegla, jer je to već utvrđeno za nekog Gubetinca. Dok je ova borba vođena oko kuće Konjuhove, vođena je i oko dve kule braće Bajčinovaca, no bez uspeha jer kačacima koji su bili u kuli nisu mogli ništa da učine, dok su oni iz kule ubili jednog žandarma. Mehmed Konjuh čim je primetio žandarme onoga časa je iskočio iz kuće i dočepao se jednog potoka i po izveštaju jednog žandarma, žandarmi su bili napadnuti sa leđa. Tako je sve to teklo, gospodo, po iskazu svih žandarma, kao i oficira koji su bili tu… Može biti da i žandarmi imaju svojih mana kao što imaju i svojih vrlina, pa može biti da njihovi iskazi neće biti tačni, zato je povedena istraga i kod policijskih i vojnih vlasti, jer žandarmi u pogledu discipline i sudstva potpadaju pod Ministarstvom Vojnim. Po izveštaju koji imamo od Ministarstva Vojnoga, po ovome događaju stavljeno je u ime prethodne mere sedam žandarma u pritvor, dalja se istraga vodi i ona će pokazati na osnovu zvaničnih izveštaja, ukoliko su tačni ovi iskazi bili, ili su tačni oni izveštaji kako je gospodin interpelant ovde izneo i za koje reče da ih govori po iskazu jednog lica.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, NRS, 20. mart 1924)

“… Samo ću da kažem da, kad su iz Stamenovića sela dolazili u Novi Pazar otimajući usput kola i konje i da su tom prilikom čak tražili od načelnika sreskog da im prenese, tada su oni, pokupili Arnaute i sastavili četu. Tada je otišao Milić sa tom hajdučkom bandom, opljačkao sve i Sulejmana efendije ćerku obeščastio i celo selo opljačkao, tako da nije ostavio muslimanima ni turidžu. Gospodo, on je išao da tera čuvenog hajduka Mehovića koji se nalazio u srezu belopoljskom i ovaj kada je čuo da on ne tera zlikovce i da decu i žene bije Mehović mu je poručio da dođe i kazao mu da će ga čekati na određenom mestu i ako ga traži da dođe. On ga je zaista čekao i stupio u borbu na isto mesto koje mu je kazao. Tu su se potukli i u toj borbi ovaj je poginuo i na taj način spasao se čitav pljevaljski kraj od tog zlikovca…

… Sad, gospodo, dve su vrste hajduka: jedni su u šumi, a jedni se slobodno šetaju, jedni pljačkaju, a drugi dele. Ja sam održao jedan zbor i savetovao muslimanima i pitao: ima li izlaza ovome? Oni su kazali da uviđaju da nemaju nikakva interesa od tih razbojnika koji njih stalno pljačkaju. Oni su kazali da niko ne bi srećniji bio nego muslimani u Sandžaku, kad ne bi imali odmetnika, ali vele nažalost odmetnika mora da ima, jer kad njih ne bi bilo ne bi žandarmerija pljačkala i imala novaca. Ja sam molio i savetovao i govorio im: vi se upropašćujete ovako. Pitao sam jednog seljaka šta je dao za ovu godinu razbojnicima koji su ga pljačkali. Odgovorio mi je da je u jednoj godini dao oko 120.000 dinara stoke i ostalih namirnica raznim razbojnicima i žandarmerijskim poterama. Ja sam mu kazao: u svome veku državi nećete dati ovoliki porez i da je neophodno potrebno da se kačaci uklone iz naše sredine.”

(Aćif Ahmetović, Džemijet, 20. mart 1924)

“Na sve strane po selima čuje se pisak, vrisak, lelek i jauk žena, dece i ljudi raznih godina starosti. Nigde pesme, nigde svirke, nigde veselja, nigde nasmejanog lica po selu, sve je to u crno zavijeno, kuka i beži iz sela dok žandarmi ne prođu selom. Od tog njihovog zuluma seljaci naglo prodaju svoja imanja i beže u varoš. Lepi izgledi za budućnost našeg Juga! Seljaci beže u varoš, Turci u Aziju, a sela ostadoše pusta da se sama obrađuju”.

(Ignjat Stefanović, 6. mart 1926)

O lošoj administraciji

“Veći deo tog činovništva još smatra da je njegovo bavljenje u Južnoj Srbiji neka vrsta kazne, kao neka vrsta službovanja u koloniji u kojoj oni mogu raditi šta hoće a u isto vreme i koristiti se… Nedovoljno zaštićen od naših vlasti, nemajući zaštite od vojnih i građanskih domaćih vlasti, ne mogući sam da se brani kao što se videlo naročito iz procesa u Skoplju, morao i mora da se povinuje jače organizovanoj vlasti, tj. bugarskoj organizaciji.”

(Jovan Jovanović, Zemljoradnička stranka, 24. jun 1922)

“Pored dobroga novoga policijskoga činovništva, pored dobroga izvršenja agrarne reforme, pored jednog racionalnog naseljavanja i kolonizacije u Južnoj Srbiji korisno bi bilo da i ostalo činovništvo: sudsko, prosvetno i vojničko prođe kroz jedno često rešeto. Ono što otpadne, to je ono što ne valja, vratiti na drugo mesto, a tamo neka se pošalje činovništvo koje ima i nešto nekadašnjega idealizma, ljubavi prema narodu, a ne samo ono koje zapaja današnji materijalizam i pesimizam, ne one koji gledaju uvek zlom voljom i zlobom na državu. U tome pogledu, u pogledu probiranja samog činovništva za Južnu Srbiju, treba po svaku cenu baciti na đubre onaj partijski ključ, pa birati među svima činovnicima samo ono što je najbolje, a naročito ono koje će sa ljubavlju otići u Južnu Srbiju i koje će odano služiti bar tri godine na sređivanju prilika u Južnoj Srbiji…”

(Jovan Jovanović, ZS, 24. jul 1922)

“Najvećim delom u Maćedoniji nije bilo dovoljno jakog i spremnog činovničkog kadra, i u Maćedoniji je, koja je na mrtvoj straži naše domovine, poslato ono što je najgore, ono što je pošlo u berbu, jer se pretpostavlja da je Maćedonija kolonija gde niču lire i napoleoni, koji se beru u svim godišnjim vremenima i u svako doba dana i noći…”

(Mihajlo Kujundžić, DS, 4. jun 1923)

*Izvor: Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHS

Izabrao i priredio Vladan Jovanović

Peščanik.net, 20.03.2014.

TEMA – KOSOVO