Prema najnovijoj anketi o radnoj snazi iz aprila ove godine stopa nezaposlenosti u Srbiji je 24,1 odsto od aktivnog stanovništva. U aprilu prošle godine bila je 25,5, a u oktobru 22,4 odsto. Ove promene nisu male budući da se događaju u kratkom razdoblju.
Stopa zaposlenosti ostala je praktično ista kao što je bila prošlog oktobra, a povećana je sa 34,3 na 36,3 odsto od aprila do oktobra prošle godine. Kako god da se tumače ove promene, stopa nezaposlenosti je izuzetno visoka, a zaposlenosti niska. Što znači da je rizik nezaposlenosti veoma veliki. Mladi, neobrazovani, oni koji su izgubili posao, žene i pripadnici svake vrste manjina imaju veoma male izglede da dođu do posla.
Kako stoji sa izgledima da se posao izgubi? To se može videti iz podataka o kretanju stope nezaposlenosti u poslednjih desetak godina. U periodu između 2003. i 2006. stopa nezaposlenosti povećala se sa negde ispod 14 na gotovo 21 odsto, a potom je opet povećana sa oko 14 u 2008. na 24-25 odsto.
Tako da su rizici da se izgubi posao takođe značajni, opet uglavnom za iste društvene grupe. U boljem su položaju obrazovani, zaposleni u javnom sektoru i osobe u srednjem dobu.
Ko snosi rizik nezaposlenosti? To je ključno pitanje svakog sistema propisa kojima se uređuje tržište rada. Taj rizik nije jednodimenzionalan, jer se ne odnosi samo na gubitak dohotka, već i na očuvanje sposobnosti, kao i na niz individualnih i društvenih dobara koja su povezana sa zaposlenošću.
Neka od njih se mogu smatrati pravima, usled čega se problem uređenja tržišta rada zapravo svodi na nalaženje optimalne raspodele rizika i prava. Da bi se videlo šta to znači, uzmimo primer sistema fleksibilne sigurnosti (flexicurity).
Reč je o tome da se kombinuju fleksibilni radni ugovori, individualni ili kolektivni, sa sigurnošću da se gubitkom posla neće izgubiti ni dohodak niti sva druga individualna i društvena dobra.
Fleksibilni radni ugovori bi trebalo da obezbede da se postignu što je moguće bolji poslovni rezultati tako što će i poslodavci i zaposleni biti spremni da racionalno preuzimaju rizike, dok država bar jednim delom preuzima obavezu da zaštiti zaposlene od negativnih posledica gubitka posla, potrebe da se očuva ili unapredi kvalifikovanost, a i da se sačuvaju individualno dostojanstvo i društveni status.
To je sve, naravno, potrebno veoma detaljno urediti i ne mora svaki sistem da bude zasnovan na idejama fleksibilne sigurnosti. Postoji mnogo načina da se uspostavi optimalan odnos rizika i prava, a ovaj koji u velikoj meri zagovara i Evropska unija ne mora da bude primenljiv u zemljama u kojima mogu da postoje drukčije ideje o tome ko snosi koji rizik i ko ima koja prava. Optimalnih rešenja ima mnogo.
Uzmimo jedan primer koji je od nesumnjivog značaja da se vidi odakle nastaje taj problem optimalne raspodele rizika i prava. Recimo da poslodavce ništa ne košta da raskinu ugovor o radu sa ljudima koje zapošljavaju. Rizik nezaposlenosti pada na zaposlene.
To ne znači da će verovatnoća da će oni izgubiti posao nužno biti veća nego u sistemu gde se poslodavci suočavaju sa značajnim troškovima kada žele da smanje broj zaposlenih. Jer, sve zavisi od poslovnog uspeha. Tu su sada dva problema (ima ih, naravno, mnogo više).
Prvi je da će poslodavac biti skloniji preuzimanju rizika ukoliko su troškovi eventualne pogrešne procene veći usled toga što ne može da otpusti višak radnika. Sklonost preuzimanja rizika neophodna je kod svakog ulaganja, usled čega su fleksibilni radni ugovori društveno poželjni.
No, postoji opasnost da se poslovni rizik ne ceni racionalno ukoliko se ne vodi računa o pravima zaposlenih; postoji opasnost da će poslodavci težiti da negativne posledice sopstvenih rđavih odluka prebace na radnike, što povećava i verovatnoću donošenja rđavih odluka, a i rizik nezaposlenosti. Tako da postoji nivo radničkih prava koji zapravo pozitivno utiče na racionalnost poslovnih odluka jer se njihovi rezultati iskazuju na ostvarenoj dobiti, koja i jeste rezultat preuzimanja rizika ulaganja.
Drugi problem su strukturne promene. Ukoliko dođe do tehnoloških inovacija ili do povećane konkurencije, kako na tržištu proizvoda tako i na tržištu rada, neka se proizvodnja mora napustiti, a neka programski i finansijski preurediti, što može da podrazumeva i promenu u broju zaposlenih.
Te promene na tržištima, koje se ne mogu predvideti, zahtevaju i da se kapital preseli ili drukčije uposli, a i da se radnici eventualno prekvalifikuju kako bi mogli da nađu posao u nekom drugom preduzeću ili u nekoj drugoj struci. Taj rizik može da preuzme država na više različitih načina.
To osiguranje od gubitka posla, kao i troškovi obrazovanja, mogu da se obezbede i u privatnom sektoru, ali postoje prednosti u tome da se ti rizici što je moguće više diverzifikuju, usled čega su garantovanje prava i državno osiguranje često u prednosti.
E sada, ako se ponovo pogledaju podaci o zaposlenosti i nezaposlenosti u Srbiji pitanje je jesu li rizici i prava optimalno raspodeljeni? Odgovor može da bude samo da su prava najverovatnije veoma nepravedno raspodeljena – za neke su stvarna, za neke postoje samo na papiru. A rizici nezaposlenosti uglavnom su neosigurani.
Novi magazin, 08.07.2013.
Peščanik.net, 08.07.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
