Sudski postupak – Ministarstvo  pravde SAD protiv firme „Dajmler“ – u kome je ovaj nemački automobilski gigant optužen za davanje mita vladama više zemalja, završen je tako što je sudija federalnog suda u Vašingtonu Ričard Dž. Leon, prihvatio sudsko poravnanje u ukupnom iznosu od 185 miliona dolara. Inače, za one manje obaveštene, „Dajmler“ je firma koja se već dugi niz godina bavi proizvodnjom lako prepoznatljivog simbola vlasti i uspeha po imenu „mercedes“. Tuženi se obavezije da navedeni iznos, pod vidom kazne, uplati u američki državni budžet i on je tu obavezu, već 1 aprila ove godine, požurio da uredno izvrši. Pre nego što će svojim drvenim čekićem svečano udariti o sudijski sto, sudija Leon je ovu pogodbu proglasio za „pravedno rešenje“ spora.

Reći da je ovo rešenje pravedno je isto što i ne reći ništa. To je rešenje bogohulno i teško je naći bolji primer za tako otvoreno i grubo vređanja istine. I još nešto. Donošenjem ovakve odluke, Amerikanci su još jednom pokazali do koje mere je njihova pohlepa neumoljiva i neizmerna. O tome svedoči… Ne, o tome prosto vrišti svaka činjenica i svaka brojka iz ovog predmeta.

Evo, prosudite sami. Tokom čitavih deset godina, od 1998 do 2008, „Dajmler“ je potkupljivao visoko postavljene činovnike u 22 zemlje sveta. Za svo to vreme Nemci su na podmićivanja potrošili 56 miliona dolara, što je koncernu donelo dodatni prihod od 1,9 milijardi dolara, a iznos od 91,4 miliona, izuzet iz ove sume, predstavlja direktnu korist stečenu ugovorima koji bez mita jednostavno ne bili ni zaključeni.

To što Sjedinjenih Američkih Država nema među zemljama koje dotiče ovaj skandal, Amerikancima nije smetalo da se, prvo putem provođenja istrage, a zatim i podizanja optužbe, i oni ugrade u ovaj posao. Dugo su islednici iz ministarstva pravde SAD lovili podmitljivce iz „Dajmler“-a. Tokom istrage, oni su ustanovili da je koncern, strogo vodeći računa o nacionalnim specifičnostima, u raznim zemljama delovao na različite načine.

Recimo u Kini je običaj da se potkupljivi činovnici predaju pravosuđu na odstrel, te su zato Kinezi veoma plašljivi. Plašljivi jesu, ali vole i da brcnu. I „Dajmler“ se dosetio kako da im taj njihov strah priguši. Preko tajanstvenih turističkih firmi samo za tu svrhu osnovanih u trećim zemljama, šestorici kineskih mandarina prilično visokog ranga, organizovano je 16 raskošnih all inclusive putovanja za opušten odmor i razonodu u Parizu i Veneciji.

Ali kakve to veze ima sa Amerikancima?

„Dajmler“ se veoma lukavo prišunjao Filipincima. Strpljivo čekajući neko vreme u zasedi, ljudi iz „Dajmler“-a su uvrebali jednog uticajnog činovnika iz Manile kako sprema ćerku za udaju. Odmah su odnekle iskopali nekakvog tečinog teče teču, dali ovom dalekom rođaku poklon od nekoliko miliona dolara, a ovaj ga je, naravno kao svoj svadbeni dar, poklonio nevesti na dan venčanja. I visoki činovnik je već sutradan, praveći se da nije ni primetio ovaj dragiceni poklon, izdao naređenje za kupovinu nekoliko blindiranih mercedesa.

Tako je „Dajmler“, metodom individualne obrade, veoma uspešno gajio svoje kupce među uticajnim licima u Nigeriji, Mađarskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Tajlandu, Turskoj, Uzbekistanu, Vijetnamu… U Turkmenistanu, zemlji u kojoj vladaju bezazleno naivni pustinjski običaji, dostojanstvenom Han-Babaju su prosto dostavili „mečku“ tešku 330 hiljada dolara. Njemu se ona dopala i posao oko kupovine još nekoliko sličnih primeraka je po ubrzanom postupku bio sklopljen.

Naša je domovina, i to ne samo zbog Čajkovskog i Dostojevskog, u okviru ovog spisaka izdvojena na sasvim posebno mesto. Grci, Hrvati, Turci i svi ostali, radili su po principu „prvo pare, pa da razgovaramo“. Ova se kukavička gramzivost knjižila u knjigovodstvu „Dajmler“-a pod stavkom „neophodni rashodi“, što je kasnije dobrim delom pomoglo da ovaj skandal stigne i do javnosti.

Činovnici naše otadžbine imaju sasvim drugi, potpuno originalni pristup potkradanju. Oni kradu nekako iskreno i otvoreno. Njih prosto nervira ta evropska delikatna bojažljivost i apsolutno ih ne zanimaju tamo nekakve „svadbe na gondolama“. To je brate naš budžet, kojeg mi sami potkradamo i ne dozvoljavamo da neko drugi zabada svoj nos u naše poslove. Tim pre što mi znamo da se kod nas time ne bave tamo nekakavi ljudi sa ulice. A naš budžet su potkradali šefovi iz sledećih institucija Ruske Federacije:

–          Federalna služba obezbeđenja

–          Ministarstvo unutrašnjih poslova

–          Ministarstvo odbrane

–          gradske vlasti Moskve, Ufe i Novog Urengoja.

Ne znam kako to rade u Grčkoj, ali znam da se kod nas, od Urengoja pa do Lubjanke, potkradanje budžeta vrši uvek na isti način – kalkulisanjem i ugrađivanjem dela „troškova“, koji se kasnije nevidljivim putem isplaćuje činovniku po svakom konkretnom poslu. A to vam je kao sa polonijumom. Sve se obavlja tiho, bez mirisa i ukusa i bez bilo kakvih tragova. I zato je nejasno kako su Amerikanci uopšte napipali tih naših pet milona dolara mita. Liči mi na nekakvu magičnu špijunažu. Čak sam počeo da sumnjam da su zapravo oni od nas ukrali atomsku bombu, a ne mi od njih, kako su nas do sada učili.

Američki islednici su sve sakupljene podatke lepo spakovali u jednu fasciklu, koju su zatim uredno predali u svoj američki sud. A sudija Leon, niti je koga uhapsio niti je raspisivao bilo kakvu poternicu, nego je jednostavno dostavio sve te papire u Štutgart, da ih tamo na miru pročitaju. I „Dajmler“ je sve odmah shvatio. Nemačkom koncernu je pretila serija veoma ozbiljnih neprijatnosti: visoka novčana kazna, oduzimanje cele nezakonito stečene dobiti, zabrana učestvovanja u američkim državnim narudžbinama i uvođenje spoljnog nadzora tokom svih budućih poslovnih pregovora.

Zato je „Dajmler“, brže bolje, sa otvorenim priznanjem dotrčao u sud i kao potvrdu svog iskrenog kajanja, ponudio sumu od 185 miliona dolara. Sud je novce primio i uzeo ih sebi, odnosno Americi. I još je, onako više sprdnje radi, bivšem direktoru FBI Luisu Freehu dato ovlašćenje da sledeće tri godine budnim okom prati sav sumnjivi nemački biznis. Dobar posao, nema šta. Tri godine posla bez prašine, bez kapi znoja i na račun potencijalne žrtve.

I ceo ovaj bezobrazluk sudija Leon naziva „pravednim rešenjem“. I opet, ako bolje razmislimo, kakve sve to ima veze s Amerikancima? Kako to da toliki novac ode njima?

Niti su davali mito, niti su ga uzimali. Svoj budžet nisu potkradali, a svu dobit su sebi prisvojili.

To nije u redu. To je prosto vulgarni oblik diktata supersile. Ako je stvarno sva prašina podignuta samo zbog korupcije od 56 miliona dolara, onda je nepravedno da onih naših pet miliona, koje su naši činovnici u znoju lica svog nakrali, propadnu tek tako. Ako na svetu ima neke pravde, onda i mi treba da dobijemo naš deo. Hitno se treba obratiti Ujedinjenim Nacijama sa zahtevom da nam Amerika uplati 11,2 miliona dolara, što je po mojoj skromnoj proceni minimum koji nam iz ovog posla pripada. Priznajem, nije bogzna šta, ali nije ni za bacanje.

I na kraju, nameće nam se jedan prosto paradoksalan zaključak: što mi kod sebe više krademo, to Amerika postaje sve bogatija. To čak ni meni, koji sam liberal nad liberalima, apsolutno nije po volji. A zamislite kako se tek oseća tamo neki patriota zdravih i suverenih pogleda na svet. Mi se tu ubismo od posla, a oni se tamo pridižu sa kolena.

 
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 07.04.2010.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 15.04.2010.