Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Grupne posete manastirima Svete Gore, naročito srpskom manastiru Hilandar, postale su svojevrsna tradicija muških oficira i kadeta Vojske Srbije. Duhovno iskustvo jednog takvog hodočašća nedavno je sa čitaocima Politike podelio pukovnik Stevica Kаrаpаndžin, direktor Medijа centrа „Odbrаnа“. On je posetio grčki manastir Vatoped i u obraćanju tamošnjeg igumana, koji mu je rekao da su uniforme vojnika i monaha „sestrinske“, otkrio, kako sam kaže, i neke druge aspekte svoje vojne profesije. Porodične veze vojske i Crkve postale su ideja vodilja ovom visokom oficiru u daljem zalaganju za unapređenje svešteničke službe u Vojsci Srbije, o čemu je napisao i knjigu „Verskа službа u Vojsci Srbije – uticаj nа operаcije kopnene vojske“. Pre nekoliko dana Sinod SPC je, na predlog patrijarha, Karapandžina odlikovao Ordenom svetog krаljа Milutinа.

Verska služba u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane RS počela je sa radom 2013, ali je teorijska priprema vršena godinama pre toga. „Osnovni cilj vraćanja vere u Vojsku jeste da se njenim pripadnicima… stvore optimalni uslovi da zadovolje svoje verske potrebe“,1 pisao je početkom dvehiljaditih pukovnik dr Borislav Grozdić, jedan od glavnih zagovornika vojnog sveštenstva, i dodao: „Rezultat bi neizostavno trebalo da bude jačanje borbenog morala u Vojsci“.2 Pre ovoga, Grozdić se godinama svojski trudio da pronađe argumente kojima bi opravdao učešće pravoslavnih vernika u ratnim sukobima (što nije bilo naročito teško), analizirajući, između ostalog, stavove pojedinih episkopa SPC prema ratu, izgovorene u kontekstu ratnih sukoba na prostoru SFRJ devedesetih godina prošlog veka. Magistarski rad na temu „Novija shvatanja rata u pravoslavlju kod Srba“ odbranio je 1994. na Fakultetu političkih nauka, a 2001. godine izdao je i knjigu Pravoslavlje i rat. Postojali su, međutim, i stavovi u SPC koji nisu išli u prilog Grozdićevim proratnim aspiracijama. Tako je mišljenje teologa oca Radovana Bigovića, koji je razotkrivao licemerstvo ratne propagande i dovodio u pitanje podelu ratova na pravedne i nepravdene – što se u onovremenom kontekstu „pravednog rata“ za srpske teritorije može oceniti i kao antiratna pozicija – Grozdić prokomentarisao rečima: „Ovo shvatanje ostalo je, na sreću, usamljeno“.3

Dominaciju ideja pravoslavnog militarizma prekinuo je tek 2014. godine Blagoje Pantelić, pravoslavni teolog mlađe generacije i direktor Hrišćanskog kulturnog centra dr Radovan Bigović, dokazujući da je „novozavetni stav suštinski pacifistički“. Pantelić je prvo kritički analizirao popularni prevod knjige Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve iz 2000. godine, a zatim je uspešno polemisao i sa pukovnikom Grozdićem.

Na koji način bi verska služba trebalo da ojača borbeni moral Vojske Srbije, svedoči knjižica Priručnik za pravoslavnog vojnika, u čijem je pisanju sarađivao i Grozdić.4 Priručnik otkriva da je funkcija pravoslavnih klirika u vojsci na prvom mestu ideološka – pravoslavni nacionalizam – a tek na drugom mestu eventualno duhovna. Pravoslavni vojnik nalazi se na „braniku vere i nacije“, u zaštiti pravoslavnog srpskog naroda: „Crkve, Svetosavlja, i Pravoslavlja, da se štite, svoja deca, svoja porodica, od nasilnika i grabljivaca, da se čuva svoja krsna slava…“5Vojnici se ne poučavaju da štite ustavni poredak i u okviru njega sve građane, nego samo pravoslavne Srbe.

Jedna od dužnosti pravoslavnog vojnika jeste: „Civile ne mučiti, ubijati i silovati“.6 Ali nacionalizam to negira. Evo i kako. Srpska pravoslavna vojska treba „da u savezu sa večno Živim Bogom savlada sve vekovne neprijatelje i protivnike pravoslavnog naroda koji jedva čekaju da naša vojska zaspi, iznemoća, osiromaši, da se demorališe, pa da kidišu sa svih strana na duhovno i materijalno osiromašeni srpski pravoslavni narod“.7 Preduslov uspešne odbrane jeste budnost, visok moral i odgovarajuće materijalno stanje vojske, što implicitno sugeriše mešanje vojske u politiku, ako bi se kojim slučajem ustanovilo da vojska nema dovoljno materijalnih sredstava. Pod pojmom „vekovnog neprijatelja“ treba razumeti susedne narode, pošto jedino narodi mogu postojati vekovima. Samim tim, neprijatelji pravoslavnog srpskog vojnika jesu i svi koji čine te narode, dakle i civili: nenaoružani muškarci, žene, deca i starci.

Na kraju je važno reći da nemam pouzdanu potvrdu da se navedeni Priručnik i zvanično koristi u Vojsci Srbije. Bilo bi dobro da se ne koristi. Ali, i da se ne koristi, Priručnik ostaje svedočanstvo o tome kakve su sve zlokobne ideje u opticaju.

Peščanik.net, 20.01.2016.

Srodni link: Milan Vukomanović – O čemu crkva (ne)može da se pita


________________

  1. Obogaćivanje sistema vrednosti, pukovnik mr Borislav D. Grozdić, Vojni informator br.1, Beograd, 2001, str. 11.
  2. Isto, str. 11.
  3. Pravoslavlje i rat, pukovnik mr Borislav D. Grozdić, Beograd, 2001, str. 165.
  4. Priručnik je priredio sk Goran Marić; Recenzenti: pukovnik Vinko Markovski, protođakon mr Zlatko Matić; Saradnici: pukovnik dr Borislav Grozdić, Vuk Vujović, Dejan Crnčević, Predrag Popović, Zoran Vasović.
  5. Priručnik za pravoslavnog vojnika, Lapovo, 2012, str. 6.
  6. Isto, str. 9.
  7. Isto, str. 7-8.