Svojevremeno, moram da kažem devedesetih, pa još malo naovamo, akademik i pisac Antonije Isaković izjavljivao je kako je on bio veoma mlad kada se „upisao u Partiju“, kako se tačno ne seća toga perioda, ali zna da su glavni u Agitpropu bili Radovan Zogović i Milovan Đilas.

Možda se on toga tako seća, a svako sećanje ima svoju politiku. U antrfileu uz jedan od njegovih intervjua, bilo je i svakojakog dovođenja u pitanje politike i ličnosti Mila Đukanovića. Elem, nekako i svakako ti koji su bili glavni nosioci odluka i politike u Agitpropu bili su Crnogorci.

U potpunosti se slažem sa Jugoslavom Ćosićem u tome da nije bilo i da nema B92, ne bismo mnogo toga znali (Utisak nedelje). Sem što bismo gledali i videli jedan „vrli novi svet“, pun vampira i svih vampirskih derivata. Kada je reč o činjenicama, a trebalo bi da su one osnovne, one se gube u atmosferi utisaka. Zbog stavova o nepročitanim i neshvaćenim događajima ode sve do đavola, uprkos brojkama, jer i u njima se sadrži politika sećanja, moram upitati šta stoji u pitanju Jovi Kapičiću, a u povodu Golog otoka, da su najveći broj osuđenika bili Srbi. Čini mi se, sinoć sam gledala intervju, Ćosićev sa Kapičićem, gde je u pitanju šest hiljada osuđenika i zatočenika, dok ih je Crnogoraca bilo trista, a Hrvata četiri stotine. Jovo Kapičić je Crnogorac. I politički, kako se izjasnio…

Kako u emisiji nije bilo mnogo reči o tome zašto je Goli otok postojao, što nikako ne osporava sva svedočenja o užasu „prevaspitavanja“. Nešto više konteksta ne bi bilo na odmet, između ostalog i zato što se radilo o odnosu sa Sovjetskim Savezom, to jeste i čitavom ideologijom, pa i emocijama, vezanim za odnos kako Srba tako i Crnogoraca prema Rusiji. I to bez obzira da li je u pitanju Rusija Ivana Groznog, Petra Prvog ili Staljinova, pa da kažem i Putinova. Jedna od uvek neverovatno visprenih ideja Dušana Makavejeva bila je i ta, po Vilhelmu Rajhu, kako su neki od najodgovornijih partijskih funkcionera u to vreme dobijali zavezana creva i druge bolesti od raskida. Ili, kako bi to rekao Krleža za Srbe i Crnogorce, politika je folklor, ona je, naime, pitanje celokupnog bića, pitanje svetonazora, a i duboko lično pitanje. Veoma često zaboravimo da su brojke srazmerne broju stanovništva u određenom času, a ja lično teško da poznajem crnogorsku familiju koja nije više nego okrznuta Golim otokom.

Uvek kada o tome mislim setim se naše velike spisateljice Biljane Jovanović, sudbine njene familije i nje kao heroine otpora svakog zarobljavanja ljudskog bića ideologijom.

Nema njene familije, ni nje, ni brata Pavla, ni sestre Ane.

Tamo negde, ne u pozadini, već u nutrini bio je istorijat njenih roditelja i Golog otoka. Da zaključim, nisu Crnogorci napravili Goli otok i na njemu uništavali Srbe, makar to bila samo aluzija, kao što nije Hrvat Josip Broz Tito podigao ustanak protiv fašizma, već je to bio sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Ovo mi se čini bitnim, ne samo zbog trenutaka u jednoj emisiji, već zbog toga što smo prihvatili da mislimo u podelama nastalim u poslednjim ratovima, na zamenu političkog za nacionalno, za bukvalno prebrojavanje na nacionalnoj osnovi. Nisam ja znala u Boki Kotorskoj, kao dete, da li u igri bacam u more Crnogorca, Srbina, Hrvata ili Albanca, već onoga koji mi je bio najbliži, za što su nas majke kažnjavale tamarisom po nogama.

I dok se jedni prebrojavaju na nacionalnoj osnovi, a drugi prebrojavaju žrtve, dotle, da se vratimo „vrlom novom svetu“ koji retroaktivno upoznajemo i preko B92, stupili su u javni prostor nemilosrdno ga uništavajući u svakom smislu, materijalnom, teritorijalnom i moralnom, vrednosnom, novi čovek i nova žena.

Je li to tranzicioni put koji će nas, opet preko brojki i nabrajanja zakona, uredaba, propisa, uvesti u Evropsku uniju. Shodno istorijatu u praksi fukcionišućeg kapitala, o čijem nastanku upravo masovno saznajemo, što bi rekli, u širokom smislu, ili u kritičnoj masi. Bez obzira na ispisanu literaturu o starim i novim ratovima kao načinu uzurpacije opšteg vlasništva. Dakle, nije reč samo o devedesetim, već o procesima, kako to istoričari kažu „dugog trajanja“, budućnost označavaju piari agencija, kao i piarke agencija, kod kojih je profesionalnost iskupljena po cenu nemišljenja, a svetskost, po cenu bezdušja.

Sa nekih sastanaka u Pragu dobro se sećam kako su stručnjaci, eksperti Istočnog bloka, prosto „švicovali“ jezik na terminologiju projekata i dokumenata Evropske unije. Dakle, u jeziku njenom ili njegovom, jeziku Agencija, šefova štaba, direktora propagandi, šefova marketinga, direktora produkcije, jasno je šta oni podrazumevaju kada nabrajaju, kada govore u brojkama. Podrazumeva se, što oni znaju, da ima njih da slušamo. Istorija, ideologija, dželati i žrtve, nacije, manjine, kulture, identiteti, prošlost, budućnost, sve je to ravno nuli, kao fundamentalnom broju, od koga oni polaze, i do koga dolaze u sveopštem osvajanju principa samo svoje koristi, koja ovoga puta, za razliku od nacije koja im je poslužila, za svoju svrhu ima samo još, još i još koristi, po cenu svakog razaranja opšteg dobra i svake civilne matrice.

 
Danas, 24.03.2010.

Peščanik.net, 24.03.2010.

Leave a Reply