Zanimljive su predizborne strategije. Jedini se pozivaju na načela, drugi na sposobnost da sarađuju sa svima. Koliko su i jedni i drugi dosledni, to je već druga stvar. Šta se, međutim, želi postići i šta će možda biti ishod.

Recimo, Demokratska stranka (DS) najavljuje da će joj biti teško da sastavi vladu sa Demokratskom strankom Srbije (DSS), ako je ova u koaliciji sa arkanovcima. Kako i zašto sarađivati sa arkanovcima, ako DS ne sarađuje čak ni sa radikalnima? To pitanje je na mestu. Problema su jedino dva: da li DS zaista ne sarađuje sa radikalima i da li DSS namerava da bude u vladi sa DSom?

Prvi nas problem vraća na donošenje ustava. DS je sarađivala sa svima kod donošenja ustava. Dakle i sa radikalima i sa socijalistima, pa i sa arkanovcima, jer su zasigurno i oni pogurali u onim odlučujućim satima kada su, kako sam čuo predstavnika CESIDa da kaže, glasački odbori postali „malo nervozni“, a čini se i sam CESID. Nije to sve, međutim. DS bi trebalo da razmisli o sledećem: kako to da ona bojkotuje rad skupštine, jer je ona nelegitimna, dakle nije legitimna da donosi zakone, ali jeste legitimna da donosi ustav? Kako to ona, skupština, može više, ali ne može manje? Isto tako, kako je to u redu da se sarađuje sa svima kada je reč o „državnim i nacionalnim interesima“, ali ne i kada se dele ministarstva?

Ništa, mora se to reći, ne govori više o razočaravajućem učinku te stranke od njenog ponovnog nastanka do danas nego upravo ta spremnost da se sarađuje sa svima kada je reč o tim navodno visokim interesima i spremnost, najviše na rečima, da se ne sarađuje u stvarima od svakodnevnog, praktičnog značaja. Mnogo je gore, da ne pominjem sve one primere iz ratova, sarađivati na pisanju ustava, nego na donošenju bilo koje praktične odluke nekog manje važnog ministarstva. Mnogo je gore sarađivati sa nelegitimnom skupštinom na donošenju ustava nego sa poslanicima iz ove ili one stranke na donošenju nekog zakona ili nekog amandmana na zakon. Načela su, naravno, uvek važna, ali ako se već mora biti praktičan, a u politici mora, tada se ne odustaje od načela kod krupnih stvari. Ako se kaže da je u redu da ustav donese nelegitimna skupština i to pre nego što tekst vide lektori, o javnosti i da ne govorimo, neće baš mnogo biti uverljiva principijenost kada se kaže da se neće sa arkanovcima donositi odluke o tome gde valja postaviti semafore po šumadijskim selima i gradovima.

E sada, drugi problem: namerava li DSS da sastavlja vladu sa DSom? Naravno da to zavisi od rezultata na izborima, ali je jasno da predizborna koalicija sa „narodnjacima“, štagod da to znači, može da se razume samo na jedan način: DSS je spremna da ide u koalicije sa svima, pogotovo ako su svesni „nacionalnih i državnih interesa“. Kada je reč o načelima, tu bi moglo biti problema da se sarađuje sa DSom, ali će to možda biti prihvatljivo iz pragmatičkih razloga. Ništa, međutim, kada je reč o načelima, ne stoji na putu saradnji sa radikalima i socijalistima, osim ako se to pokaže kao nepraktično.

Šta ova naprasna principijenost DSa i dosledna pragmatičnost DSSa može da znači kada je reč o rezultatima izbora i o sastavu buduće vlade? Prisetivši se da postoje i načela, DS izgleda da shvata da ne može svoje glasače da uzme zdravo za gotovo. Ne samo zato što joj konkuriše sve raširenije razočaranje, već i zato što su glasači dobili mogućnost da biraju, jer mogu da glasaju za liberalnedemokrate, za LDP. To ne bi samo osnažilo zaboravljena načela, već bi izbor svima bio jasniji. DS bi morala da se odluči da se sve ne može opravdati „nacionalnim i državnim“ interesima ili „evropskim putem“, a DSS bi morala da se odluči hoće li da ozvaniči svoj savez sa radikalnima.

Ako DS reši da ipak postoje neka načela koja ne bi trebalo kršiti, vlada bi mogla da bude okupljena oko takve DS ili će, što je verovatnije, biti sastavljenja od DSSa i radikala ili će to, što je najverovatnije, biti manjinska vlada DSSa, narodnjaka i socijalista uz podršku radikala. Potom će DS imati dosta vremena da razmisli i o duhu ustava u čijem donošenju je učestvovala i to u skupštini u čijem radu je inače odbijala da učestvuje.

 
Danas, 28.11.2006. preuzeto iz Ekonomist magazina

Peščanik.net, 28.11.2006.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija