Whitney muzej u Njujorku

Foto: Peščanik

Da li su cene putarina u Srbiji previsoke nije nebitna tema, ali nije tema ove beleške. I zbog čega su putevi u Srbiji u lošijem stanju od onih u Bosni, sa Crnom Gorom i Hrvatskom da se i ne poredimo, takođe je važna tema ali… ne sada i ne na ovom mestu.

Dobro je i pitanje da li je najava v.d. direktora Puteva Srbije Zorana Drobnjaka da će tražiti povećanje cena putarina samo medijsko-marketinški spin, kako bi oni koji tu inicijativu odbace još jednom demonstrirali brigu za narodno blagostanje. Ali nećemo o tome špekulisati niti nagađati.

Upadljivo je, međutim, da pomenuti Zoran Drobnjak najavljuje da će povećanje cena putarina tražiti od predsednika Srbije, a da se sa „udarom na narodni džep“, kako bi to inventivno verovatno naslovile Novosti, ne slaže ministarka pod šlemom Zorana Mihajlović. Drobnjak je na čelu Puteva Srbije duže od decenije i nije tek tako zapretio da će predlog izneti pred onoga ko za to nema nikakve nadležnosti. On naime dobro zna ko odlučuje o cenama putarina. I već smo blizu predmeta ove kratke beleške. Mada to svakako nije Drobnjak.

Nećemo se, naime, baviti ni time zašto bi Drobnjak pristajao na ulogu u takvoj farsi, kratkoj letnjoj jednočinci – „oni kao traže poskupljenje, a mi im kao ne damo“. Uostalom, reč je o čoveku koji je ćutke trpeo omalovažavanje i vređanje pred kamerama kada je Vučić na otvaranju nekakvog gradilišta ili izgrađenog objekta koji nas vodi u svetlu budućnost prebrojavao koliko rakija sa meštanima na terenu može da popije direktor Puteva. Jer Drobnjak je čovek koji je već godinama pod istragom, na optužnici i pred sudom u predmetu Nuba invest, prvostepeno je osuđen na godinu dana zatvora, ali je Apelacioni sud vratio predmet na novo suđenje. Drobnjak je takođe već godinama vršilac dužnosti i kandidat na javnim konkursima za direktora Puteva, koji se raspisuju i nikad ne okončavaju. I kada znate te dve činjenice, malo je jasnije „zašto on to trpi“, „zašto on na to pristaje“ i „gde su granice ljudskog dostojanstva“.

Ali to što Vučić odlučuje o cenama putarina, imenima ulica, postavljanju fontana, pokretanju i zaustavljanju vozova, o „presecanju vekovnog kosovskog čvora“ i o svim drugim važnim, minornim, bitnim i nebitnim stvarima u Srbiji jeste važno i bitno pitanje. Ali to nije novo pitanje. Živimo u državi u kojoj se na taj način odluke donose već decenijama. Ili vekovima. Jedan čovek se pita za sve. Pa ako se podsetimo da je još Platon zapisao da je po državu ubitačno ako jedan te isti čovek pokušava sam da obavlja sve poslove, malo je jasnije „zašto nam je ovako kako nam je“.

I sad smo došli do onoga što je predmet ove beleške. To što Vučić sa više poleta od svih svojih prethodnika, sa jednodušnom podrškom zapada i istoka, „naroda i senata“ ubija državu ili Platonovim rečima, čini „zločinstvo prema državi“ i to što mi, zaslepljeni njegovim bednim PR podmetanjima, pristajemo da se gložimo oko koski koje nam baca. To što pristajemo da odgovaramo na pitanja koja Vučić postavlja kako bi izbegao odgovore na naša pitanja, zalećemo se da raspravljamo o temama koje Vučić i njegovi vučići otvaraju lako kao pivo ispred zadruge.

A tema da li nam je ostalo bar 10 odsto pravne države i da li je autokratija ove nedelje 10 odsto moćnija nego istog meseca prošle godine – neće se naći na istim naslovnicama i u istim vestima o tome da će jedan ucenjeni v.d. direktora razgovarati sa predsednikom o povećanju cena putarina za 10 odsto.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 23.07.2018.