Nije jednostavno, jer reći – makar u natruhama – nešto što bi zvučalo kao moralizam upad je u lošu strategiju kojom pragma “pomirenja”, moralizam bez potrebe, zaodeva jednu istorijsku nužnost, ili jednu realnu situaciju, ili jednu evoluciju. Dakle, moralizam mi se čini sumnjivim, ali činjenice prošlosti ne.
Bilo da stojiš na Trgu Republike u znak poštovanja i solidarnosti sa žrtvama genocida u Srebrenici, ili u bašti ambasade Republike Francuske, na dan četrnaestog jula, na različite načine vrti se ista misao koja se kreće negde između političnosti i konstruktivnosti, pa i pristojnosti, te neodoljivo tačne Krležine pesme “Nad otvorenim grobom tužni zbore”. Pa se setiš kako je to Balzak već sve napisao. Pa kako je sve to bivalo od Revolucije do Direktorijuma. Pred Evropom koja će doći.
Jeste, glatko, bez zazora i dvoumice, neko od nosilaca evolucije ovih dana reče kako je u Srebrenici izvršen genocid. Setih se mnogih reakcija u parlamentu na desetogodišnjicu Srebrenice, povodom predloga Deklaracije o Srebrenici u kojoj se predlagalo da se “događaj” u Srebrenici imenuje genocidom, te da se ne može relativizovati. Tada to nije dolazilo u obzir, već je nastupila pomama od novih deklaracija u ime svih žrtava “naših” i “njihovih”, i svih zločina u daljoj i bližoj istoriji, kako “naših” tako i “njihovih”.
Istovremeno setih se studija Helmuta Dubila o tome koliko je godina u Nemačkoj, tokom promena u institucijama, trebalo da se “naša mračna prošlost” imenuje kao holokaust. Onda gledam Gordanu Čomić i Slavicu Dejanović u “Dvouglu”. Gledam uzbuđenost i upitanost i odlučnost da se od sada bude to što treba da se bude. Jeste, “Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja”, reči su mladoga Hamleta. Kolika je prednost neticanja i odsustva moralne upitanosti nad dilemom i traumom, i pragmatičnosti nad upitanošću?
Možda zato većinska proevropska Srbija ima potrebu da se pored pružanja ruke i poljubi, te potapše po ramenu. Nadam se da je to tapšanje po ramenu, ili po nadlaktici, tako karakteristično za mentalitet, ako tako šta postoji, i neka vrsta osećanja greha pred onima koji ga prosto ne osećaju. Možda otuda tolika količina moralizma i potrebe da se “pomirenjem” obrazloži politička korisnost.
No, u tome ima još nečega, a to je istorijat radnji i političkih odluka, slaganje ili neslaganje s ratnom politikom od trenutka uništenja jugoslovenske države. I to nije pitanje sunovrata u moralizam, već pitanje analiza istorijskih i partijskih činjenica, tema koja smeta “istorijskom kompromisu”, ili koja ga, delimično, objašnjava.
S druge strane svega toga jedan broj građana govori o mučnini, o tome kako je sve besmisleno, jer je sve moguće. Zbivanja se imenuju kao “strasna” ili “nepojamna”, traže se “zakulisna” objašnjenja, što vodi dizanju ruku od svega i zadovoljstvu u sopstvenoj moralnosti i prednostima razočarenja.
Pogledajte šta smo dobili, koja bi to partija na svetu odbila, pa mi njima treba da platimo, a ne oni nama, reći će Ivica Dačić Olji Bećković u “Utisku nedelje”. Sračunao, rezimirao. Čist račun, duga ljubav, za one koji vole narodne poslovice i misle da je u njima sva mudrost sveta. Nasmešio mi se na prijemu u ambasadi Republike Francuske baš kao da se pre neku godinu u istoj emisiji nije desilo da smo jedva preživeli povodom “prezumpcije nevinosti” i genocida, sve sa Radošem Ljušićem s desne strane.
Dobro. Kada o svemu tome mislim, unapred i unazad, rado se setim, bez moralizma, čini mi se politično, a i zdravo, Hajnera Milera i njegove “Medeje”. To se ne odnosi samo na one koji bi trebalo da plate, već na nešto sasvim drugo, što je u biti istorijskog toka i primordijalnog greha. “Voliš li, Jasone, svoje sinove. Hoćeš li da ti vratim, Jasone, svoje sinove. I ako želiš nad mojim narodom da sebi spleteš venac od njihove utrobe, tvoji su. Moje su slike pobijenih, krici mučenih su moji od dana kada napustih Kolhidu, moju zemlju. Pesak naših godina u zubima. Neka je hvala tvom izdajstvu što mi vraća vid da vidim ono što gledah”. To Hajner Miler govori nad Evropom čiji smo deo bili i u koju ćemo ući. Sa svim svojim doprinosom. Tada ćemo moći da razgovaramo, slobodno.
Danas, 16.07.2008.
Peščanik.net, 15.07.2008.