Čitam u jučerašnjem broju ovih novina kako Basara komentariše gostovanje Nebojše Čovića, Žarka Koraća i Zorana Živkovića u „Utisku nedelje“, „Utisak meseca“ kaže Basara, a moglo bi se reći i utisak svih ovih deset godina na desetogodišnjicu prve vlade nakon petog oktobra, vlade Zorana Đinđića. Pročitala sam i tekstove Tanje Tagirov u poslednjem „Vremenu“ napisane istim povodom. I Tagirova i Vasić pustili su svoje intervjuisane da govore, Žarka Koraća i Zorana Živkovića, i dobro su učinili.

Delim Basarin utisak kako su sva trojica u „Utisku“ govorili ono što misle, tako su i delovali, od teksta do „telesnog govora“. Autorski su govorili i u tome je razlika od konstruisanih ili sapirografiranih iskaza današnjih vladalaca naših života. Šta su hteli, šta su mogli, a šta nisu mogli. Oni su za sve nas rekapitulirali, i hronološki poređali (Živković) sve ono što svakoga dana postavljamo sebi kao pitanje, u čemu je stvar, zašto i kako nije moglo to što smo svi želeli i na tome radili, jedan novi poredak stvari. I oni su se pred svima nama pitali u čemu je suštinska greška jedne otvorene epohe, jedne mogućnosti…

U pojedinim trenucima čitavo svedočenje o rasporedu karaktera, grupa i službi prebacivalo se na jedan meta plan koji upućuje na analizu stvarnih mogućnosti društva da formira državu.

Čović, Korać i Živković, dozvolite da ih ovako prijateljski oslovljavam jer je razlog mnogih nedoumica i prijateljstvo, i naklonost i poštovanje, nisi u biti rekli ništa novo, nismo saznali nikakvu informaciju ili interpretaciju koja bi mogla objasniti i namah razjasniti tragičan sled događaja, i koja bi nas mogla spasiti u razumevanju i samorazumevanju moći i nemoći da se iznese jedna suštinska promena. Rečju, i oni, akteri, članovi prve vlade posle petog oktobra postavljaju sebi ona ista pitanja, koja i mi postavljamo sebi samima, već deset godina. Zašto?

Zašto se nije moglo sve ono što se htelo.

Od Mire Trailović naučila sam da bezbednost i temeljna sigurnost pozorišta počiva na portiru i na blagajniku, i da uprava, pogotovo intelektualna, može da priča šta hoće, ukoliko blagajnik sabotira prodaju karata, a portir pronosi glasove odozdo na gore, i od gore na dole. Isto tako, naučila sam da je apsolutno nefunkcionalno biti kritičar u sopstvenoj kući, red je prevesti svaku primedbu u delo.

Pa sad, dok vidim kako se naprednjačke strane, „napred“, regrutuju, nove snage, ništa staro, nema, novi ljudi, poželjno mladi, stvarno su naučili sve zapadne fore „grass roots“, u svakoj instituciji što postoji, prvo odozdo na gore, a onda od gore ka dole, cigla po cigla.

Da li se moglo imati više uvida u ono što će se naslediti, da li se mogla imati preciznija predstava o stanju u kome se zemlja nalazi, da li su kreirane i negovane alternativne snage (Kosovo), političke i stručne koje mogu sanirati katastrofalne učinke rata i svakog bezumlja.

Dakle, nije reč o tome da su ubice Ćuruvijine mrtve, već da su nalogodavci na slobodi, i da je najvažnije ko je povukao naređenje o pratnji Ćuruvijinoj da bi se moglo pucati.

Veče pred atentat na Zorana Đinđića bila sam na večeri u rezidenciji Švedske. Sa Anom Lind, ministarkom spoljnih poslova Švedske. Naravno da čuvam pozivnicu zbog dvoje ljudi kojih više nema, Zorana Đinđića i Ane Lind. (Izuzetna mi je čast što me je ambasador Švedske Goran Engfeldt pozvao rano ujutru nakon ubistva Ane Lind, jedanaestog septembra iste dve hiljade i treće, da se, u znak sećanja na veče u njegovom domu i sa njom, prva upišem u knjigu žalosti u Ambasadi Švedske.)

„On the occasion of the visit by the Minister for Foreign Affairs of Sweden, Mrs Anna Lindh, The Ambassador of Sweden Lars-Goran Engfeldt requests the pleasure od the company of…“

Goran Svilanović, tadašnji ministar spoljnih poslova, upravo je bio došao iz Haga, pravo na večeru.

Možda ne bih izgovorila sve o onima koji duvaju za vratom i škrguću zubima, a pripušteni su iz podruma, gde ih je Sloba držao, u dnevne sobe, da Svilanović nije drug iz antiratnih kampanja, i da tih dana nismo radili komad Hajnera Milera „Medeja, Hamletmašina“, u tom tekstu postoji rečenica „Kada sa isukanim noževima uđu u vaše spavaće sobe, znaćete šta je istina.“ Goran Svilanović setio se ove večeri u jednom razgovoru o civilnom društvu, ili o civilima, sadašnjem četvrtom staležu.

Sutradan, dvanaestog marta sastanak sa Anom Lind bio je u švedskoj ambasadi u deset sati ujutro. Između ostalog govorilo se o nerazjašnjenim ubistvima i zločinima, pominjao se Moskovski sporazum, mogućnost da međunarodna zajednica interveniše, pita, onda kada jedna vlada to nije u stanju.

U pola dvanaest Ana Lind, tako lepa i tako pametna, zahvalila se na razgovoru i rekla da mora da ide jer je čeka premijer Zoran Đinđić. Biljana Kovačević Vučo, tako lepa i tako pametna, iskrcala me je ispred Centra u Birčaninovoj, ušla sam u Garažu i videla, prvo na B92. Čoveka na štakama kome u telo uleće metak i on pada nauznak u automobil.

 
Danas, 25.01.2011.

Peščanik.net, 26.01.2011.

Leave a Reply