U izbornoj euforiji i postizbornoj depresiji pažnja je usmerena ka jednoj, čini se jedino važnoj političkoj ličnosti: njenim odlukama, planovima i najavama. Iz vidokruga nam izmiče predsednik Srbije iako je upravo njegova pobeda na izborima pre dve godine dovela do niza obrta na političkoj sceni.
Tomislav Nikolić se već neko vreme trudi da u javnosti izgradi lik po uzoru na englesku kraljicu. To mu se i u šali i u zbilji računa u zasluge: navodno, za razliku od svog prethodnika, on se kreće unutar ustavnih okvira predsedničkih ovlašćenja. Kao i mnogo šta drugo u njegovoj dugoj političkoj karijeri, i teza o poštovanju ustavnih ovlašćenja je – sporna. Ne samo što ta teza podrazumeva to da se predsednik pridržava Ustava, nego se cilja i na to da on svoj posao radi dobro i uspešno.
Koliko znamo, englesku kraljicu u poodmakloj dobi njeni podanici uglavnom vide kao bezazlenu i simpatičnu osobu, koja naprosto uživa u privilegijama koje ima. Možda je to u stvari i jedini temelj za poređenje između nje i našeg predsednika.
Kada je reč o ustavnim ovlašćenjima predsednika, važno je reći da Nikolić za dve godine nijednom nije odbio da potpiše ukaz o proglašenju zakona, iako je to njegovo pravo. Nepotpisivanje ukaza je i Nikolićeva obaveza kod zakona neusklađenih sa Ustavom ili sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava; zakona kod kojih nije poštovana procedura u donošenju, kao i zakona koji na neodgovarajući način uređuju neke oblasti – čega je itekako bilo. Mnogi od tih zakona danas su na proveri svoje ustavnosti, što se u nekoj meri moglo sprečiti pravovremenom odlukom predsednika.
Pored toga što je neka ovlašćenja zapostavio, predsednik Srbije se nekim drugim ovlašćenjima izuzetno posvetio. Tu svakako spada ovlašćenje odobravanja pomilovanja. Nikolić je to iskoristio, na primer, u slučaju Dragana Džajića, koji je oslobođen krivičnog gonjenja nekoliko meseci pošto je Nikolić stupio na dužnost. Oslobođenje od krivičnog gonjenja ne može se preduzeti po molbi okrivljenog, već samo po službenoj dužnosti, na predlog ministra pravde i odlukom predsednika. U slučaju Džajića i dalje ne znamo razloge za pomilovanje: da li je bio politički progonjen ili je postojao neki drugi razlog da on, za razliku od drugih građana, ne odgovara za dela za koje je okrivljen. Govorilo se i o tome da su predsednikovi savetnici praktično trgovali obećanjima o pomilovanju, pa će ta predsednička aktivnost Nikolića u najmanju ruku ostati zapamćena kao kontroverzna.
Sledeća omiljena aktivnost predsednika jeste – uručivanje ordenja. Ordenje su primili mnogi – francuski pisac Patrik Beson, Službeni glasnik (za posebne zasluge u objavljivanju propisa i zakona!), Ugo Čavez, Aleksandar Lukašenko, Vladimir Putin i njegovi ministri, kao i mnogi predsednici bivših sovjetskih republika. Pošto je pokazao izuzetnu nesebičnost u podeli ordenja, izgleda da je predsednik Srbije i sam zaslužio jedan: tokom vikenda uručen mu je orden Srpske pravoslavne crkve i svetog vladike Nikolaja, i to za trud i brigu za Srbiju i srpski narod te rad na unapređenju odnosa između države i SPC. Ako se pod trudom i brigom za Srbiju i srpski narod podrazumevaju ustavne dužnosti predsednika o kojima je ovde bilo reči, možemo se zapitati: da li ih je predsednik uspešno ispunio? Ako je i bio uspešan (a nije), da li mu za to sledi odlikovanje, pošto je to ipak njegov redovni posao? Da li je Srpska pravoslavna crkva ta koja je pozvana da odlučuje o tome koliko je predsednik bio uspešan u svom radu? Kome uopšte on polaže račune – građanima ili crkvi?
Posebno je zanimljiv drugi razlog za dodelu ordena – unapređenje odnosa između države i Srpske pravoslavne crkve. Šta to u stvari znači? Da li je je država imala loše odnose sa crkvom, pa se predsednik potrudio da se oni oslobode zle krvi te da crkva i država nastave da funkcionišu u ustavnim, građanskim i sekularnim okvirima? Ili je unapređenje odnosa samo eufemizam za izlaženje u susret finansijskim interesima Srpske pravoslavne crkve – poklanjanjem verskih objekata, omogućavanjem raspolaganja javnim resursima i budžetom, poklanjanjem državnih fabrika (Simpo), neplaćanjem poreza i drugim sličnim beneficijama?
Ima razloga da verujemo da je reč o ovom drugom. Ako je tako, Nikolić dosledno nastavlja sa ustaljenom praksom kršenja Ustava i ustavnih dužnosti predsednika Srbije, jer njegov posao nije unapređivanje odnosa sa verskim zajednicama, a pogotovo to ne bi smeo da čini tako što jednoj od njih učvršćuje i poboljšava već privilegovani status. Upravo suprotno, čuvanjem Ustava, on je dužan da čuva i sekularne vrednosti. Tako svojim delovanjem Nikolić daje svoj (nemali, predsednički) doprinos projektu normalizacije pravoslavlja kao državne religije. Da je odan tom neustavnom poslu, Nikolić pokazuje i u svojim govorima, a o tome svedoče i vesti koje objavljuje predsedništvo Srbije – u njima je često reč o predsednikovim “crkvenim” aktivnostima i pravoslavnim delatnostima.
Tako predsednik Srbije – za razliku od engleske kraljice koja poštuje granice svog mandata – odavno gazi stazama mimo Ustava i zakona. Ako mu je engleska kraljica ipak nekakav uzor, biće da je reč o tome da se uživeo u njenu ulogu poglavarke (anglikanske) crkve. Ta uloga se sastoji u tome da se na tronu očuvaju vera i crkva, a smatra se i da je vlast engleske kraljice pod direktnom božjom ingerencijom. Stoga bi valjalo podsetiti srpskog predsednika da njegov prolazni mandat (za razliku od engleskog trona) dodeljuju građani, kao i da se nalazi na čelu Republike. Nije nevažno ni to što je mandat dobio sa prilično neubedljivom većinom. Zbog toga bi umesto svetih knjiga za njega mnogo korisnije bilo da čita Ustav i zakone – do iznemoglosti.
Peščanik.net, 05.05.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
- The ghosts of international investigation - 11/03/2024
