Nije dobro da privrednik – menadžer, preduzetnik, investitor, finansijer, bankar – bude ministar privrede. Privreda nije preduzeće. Šta bi trebalo da radi ministarstvo privrede? Da sprovodi sve one reforme koje povećavaju ukupnu produktivnost privrede. U to spadaju, pre svega, ustanove u kojima delaju privrednici ili, uostalom, sindikati i sve one organizacije koje spadaju u civilno društvo, nazovimo ih socijalnim partnerima. Svi oni ostvaruju svoje interese na nekim tržištima, a to kako su ta tržišta uređena i kolika je njihova efikasnost – koja onda određuje ukupnu produktivnost privrede, pa utiče i na produktivnost preduzeća – to je zadatak ministarstva za privredu. Za privrednike to bi trebalo da budu eksterni uslovi, a ne efekti koje oni kontrolišu.

Problem s ministrima privrede jeste, jednim delom, to što se ponašaju kao privrednici, a veoma često i imaju neki privatni posao ili interes. Usled toga se ministri trude da razumeju privrednike i njihove potrebe i zahteve i gledaju da se prema njima ponašaju, kako se to kaže, prijateljski (business friendly).

Ministar bi, međutim, trebalo da bude političar i njegov bi primarni interes trebalo da bude da njegova stranka i njena politika obezbede što je moguće veću podršku na izborima, što bi trebalo da pomogne i njegovoj ličnoj političkoj karijeri.

To pak zahteva da stranke ne budu preduzeća. Partijska ili višepartijska demokratija se kritikuje zato što teži da se korporativizuje, da stranke predstavljaju interese jedne ili druge društvene grupe. To je neizbežno i u prirodi je demokratskog sistema.

No, perverzija je demokratije ako se stranke organizuju kao preduzeća, dakle, kao sredstvo ostvarenja privatnih interesa privrednika ili političara s poslovnim interesima. Političar koji bi da posluje trebalo bi da osnuje preduzeće, a preduzetniku bavljenje politikom ne bi trebalo da se isplati. Ministarstvo privrede bi trebalo da stvara uslove da tako bude.

 
Blic, 09.03.2011.

Peščanik.net, 09.03.2011.