Prekobrojni putnici Euro-Lina

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Recenzija jednog putovanja

Previše gledam televiziju, a to nije dobro. Ekranske slike koje posreduju stvarnost utiču na moj centralni nervni sistem inhibitorno, otupljujem za nadražaje spolja i prepuštam se marketinškom spektaklu Vučićeve Srbije. Poverujem ponekad da se vozom do Budimpešte stiže za dva i po sata, da je Grdelica premošćena, da niški aerodrom ume da vodi samo država, da su putnici zaštićeni i da je proces evropskih integracija zaista odmakao. Premijerkina digitalizacija je uzela maha, a ministarka saobraćaja i građevine svakog dana se hvali kako se u katastru sada sve radi na klik, eventualno na dvoklik. Ne znam, nisam probao to sa katastrom. Ali neke druge stvari jesam. Kao što je putovanje autobuskim prevozom. Da nisam, i dalje bih verovao onome što se može čuti preko televizije ili se može pročitati na web prezentacijama autobuskih kompanija kao što je paraćinska kompanija Euro-Lin, koja drži najveći deo prevoznih kapaciteta za centralnu i istočnu Srbiju. Destinacija od Novog Sada, preko Beograda, Jagodine, Ćuprije, Paraćina sve do Zaječara predstavlja prilično frekventan i isplativ komad saboraćajne grane na kojoj se utrkuje još samo posustali Niš ekspres. Moglo bi se reći da je kompanija Euro-Lin, od svog osnivanja 2003. do danas, preuzela primat u Pomoravskom okrugu, potisnuvši opštinske prevoznike poput Jugoprevoza, Velmortransa, Timasa ili Borprevoza, kojima su lokalne vlasti „pomogle“ da odu u stečaj.

Na sajtu Euro-Lina piše da je ta kompanija počela da radi sa tri autobusa u vlasništvu, da bi za petnaest godina izrasla u moćno preduzeće koje poseduje čak 55 autobusa i 8 teretnih vozila za prevoz robe. U skladu sa „nacionalnom zakonskom regulativom“, piše dalje na sajtu, ovo preduzeće zadovoljava „kvalitet ISO 9001“. Dakle, sve je „podređeno korisniku“, dok su „svi zaposleni u kompaniji odgovorni za kvalitet procesa rada“. Visoko se ceni „motivacija za timski rad, iskustvo i veština svakog zaposlenog“. Kada se pročita ovaj propagandni blok Euro-Lina, pod neprestanim blagotvornim uticajem Vučićevih medija, čovek pomisli da je zaista sve tako kao što piše. Međutim, u realnosti to izgleda malo drugačije.

Dan je 5. april 2018. Poučen iskustvom iz domaćeg saobraćaja, otišao sam dva dana ranije do Autobuske stanice kako bih kupio kartu na vreme i izbegao neprijatne situacije iz prošlosti kao što su rasprodate karte, nedovoljan broj polazaka u tom pravcu, prelazak na pružni saobraćaj, što je opet golem rizik jer se ne zna ni da li je voz borni ili običan, kada polazi ni kada stiže, kao što je to bio slučaj prošle godine kada su putnici na pruzi Beograd-Bar čekali desetak sati kod Prijepolja zbog velike vrućine koja je proširila kolosek. Baš kao što usled pregrevanja metala dolazi do rizičnog širenja domaćih koloseka, tako usled Vučićeve propagande dolazi do opasnog sužavanja svesti građana Srbije.

Dan je oblačan i kišan. Putnici se tisnu ispod peronske strehe i jedinu utehu može da im pruži pogled na dva ružna betonska kolosa Beograda na vodi koji niču u neposrednoj blizini izlokane stanice. Euro-Lin kasni iz Novog Sada, kažu sa razglasa, ali nadoknadiće izgubljeno na autoputu posle Beograda. I zaista, autobus (PN-019-DH) stiže malo nakon pet sati, kiša lije dok veliki broj putnika sa kartama kupljenim na šalterima Beogradske autobuske stanice, pokušava da uđe. Oni sa koferima uredno čekaju da vozač otvori prtljažnike i obavi svoj deo posla. Međutim, kada se uđe u vozilo, nastupa druga neprijatnost, a to je informacija da brojevi rezervacija sedišta ne važe, već da svako može da sedne gde god želi. Dobro, pomislim, ako je matematika tačna, onda će za svakog biti jedno mesto. Ipak, nije tako, jer jedan deo putnika, uglavnom onih iz Beograda, ostaje da stoji u prolazu između dva reda sedišta. Studenti su se već snašli pa su posedali na stepeništu kod srednjih, pomoćnih vrata. Ostali putnici stoje i niko se ne buni. Videvši da je vrag odneo šalu, pokušavam da se dokopam svog numerisanog sedišta, ali kada dođem do njega, putnik koji tamo već sedi pokazuje mi svoju kartu koju mu je kondukter prodao u Novom Sadu, baš sa mojim brojem sedišta. Tako je uvek u ovom autobusu, kaže mi, i to mora da zna svako ko putuje Euro-Linom. Jednostavno se prodaju duple karte. A oni koji putuju od Novog Sada do Zaječara, dakle oni srećnici koji su ušli na početnoj stanici, spremni su da se bore za ta osvojena sedišta. Pokušavam da dozovem konduktera, ali on mi samo kaže da nađem neko mesto „tamo negde pozadi“. „Tamo pozadi“, međutim, sve je zauzeto i nas dvadesetak ostajemo da se klatimo na sredini autobusa, prateći truckanje, udarajući o susedne naslone i putnike koji se polako predaju dremežu. Ventilacije nema, kisela isparenja se šire oko nas, napolju lije kiša, Savska ulica je zagušena, Beograd liči na Sajgon, krećemo se usporeno, „srećni“ jer smo ipak u autobusu, sa kartama i rezervacijama kupljenim na vreme. Izlazak iz Beograda traje bar sat vremena, a onda autobus staje i na Autokomandi da bi primio još putnika. Svi se pomičemo unazad kako bi ti novi ušli, platili „regularne“ karte i nastavili da putuju s nama. Nižu se flešbekovi iz najboljih dana beogradskog prevoznika Braća Šarac. Vozač i kondukter su posve mirni u kriznoj situaciji, pokazuju visoku motivaciju za timski rad, iskusno uzimaju novac od putnika, bodre nas da izdržimo. U autobusu se niko ne buni, studenti gledaju seriju preko mobilnog telefona, niko ne želi da ustupi svoje mesto ni na deset minuta. Putuje se polako i nehumano, kao u vremeplovu za 1993. Kažem kondukteru da ću ih prijaviti, ali on samo odmahne rukom, kao da kaže da se on već naslušao takvih gluposti.

I zaista, na šalteru za reklamacije autobuske stanice u Jagodini, čovek s druge strane stakla me najpre sasluša, a onda kaže da je on samo dispečer i da ga se takve stvari ne tiču. Šalje me na šalter za prodaju karata, ali tamo dobijam odgovor da bi trebalo da odem do Paraćina u sedište Euro-Lina za takvu vrstu reklamacije. A šta da je prevoznik iz Vranja?, pitam. Onda biste morali da idete u Vranje, kaže mi mirnim glasom šalterska radnica. Zaista, dva dana kasnije odlazim i do Paraćina, ali tamo mogu da doprem samo do šaltera za prodaju karata, gde s čuđenjem slušaju moju priču. To bih mogao da vidim sa njihovim šefom, eventualno, kažu, ali on sada ne radi, nego da dođem sutra u radno vreme. I još mi na kraju dodaju da do duplih karata obično dolazi kada se napravi kompjuterska greška, tj. kada dvoje putnika u istom trenutku kupe kartu za Euro-Lin u Beogradu i Novom Sadu. Onda dobiju isto sedište u istom autobusu. I tako dvadeset puta. Zaista, gde ide novac od „prekobrojnih“ putnika? Da li ga uzimaju vozač i kondukter ili su dužni da najveći deo novca uplate Euro-Linu, ili je jednostavno utvrđen fiksni procent po svakom izigranom putniku? Recimo 25 posto. Ako je karta 1.100 dinara, onda je to 275 dinara po putniku. Vredi se boriti za taj novac. Ukoliko preduzeće ne deli stimulacije za rad u otežanim uslovima, onda zaposleni slobodno mogu krenuti u lov na procenat. Što više putnika, bolje je i kompaniji i zaposlenima. Naravno, sve dok se nešto ne dogodi na putu, ali onda odgovara samo vozač. Umesto njega dođe drugi i kompanija nastavlja da radi. Pošto u autobuskom sistemu Srbije ne postoji mogućnost reklamacije, niti zaštite korisnika, autobuske kompanije, naročito one koje drže monopol na nekim destinacijama, kao što je to slučaj sa paraćinskim Euro-Linom, mogu da terorišu svoje putnike i globe ih kako im se prohte. Preko web sajta i televizije, sve će to biti prikazano kao vrhunska evropska usluga. U realnosti, baš kao u svakom segmentu života u Vučićevoj Srbiji, reč je o neprestanom ponižavanju i pljačkanju građana koji su, s druge strane, postali apatični i neosetljivi na svakodnevne deformacije sistema koji se istrajno predstavlja kao „servis građana“.

Peščanik.net, 10.04.2018.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.