Priča o kmetu Sutjaginu

Priča o kmetu Sutjaginu
ili kako su ruskog naučnika menjali za riđokosu kćer jednog generala

Ustav Ruske Federacije

Član 61. tačka 1. Građanin Ruske Federacije ne može biti proteran preko granice Ruske Federacije, niti biti izručen nekoj drugoj državi.

Tačka 2. Ruska Federacija garantuje svojim građanima zaštitu i pokroviteljstvo i van njenih granica.

Pretpostavimo da je vaše ime Igor^[1] i da ste stari, recimo, trideset pet godina. Vi ste naučnik. I ne samo naučnik, već atomski fizičar. Država je na vaše obrazovanje potrošila gomilu novca i najmanje šest godina kolektivnog rada najvišeg kvaliteta. A onda se ta ista država raspala. Naučni institut u kome radite, onako zaboravljen i zapušten, uskoro je počeo da liči na deponiju. Ko god je mogao da pobegne pobegao je, a ko nije, otišao je na „čerkizon“ (pijace na kojima se trguje kineskom robom) da prodaje farmerke. Atomska fizika je tužno uzdahnula i s tihim grgotom potonula u đubrište, a vi, tridesetpetogodišnji naučnik, građanin Ruske Federacije, postali ste ubogi prosjak.

Da trgujete vi niste umeli, da kradete vi niste hteli. Jedino što ste u svom životu hteli da radite je da se bavite naukom i vi ste, bez obzira na siromaštvo i sva poniženja, i dalje nastavili da se bavite njome.

Da bi vašoj deci mogli da obezbedite makar makarone za ručak, vi povremeno uzimate poneku tezgu i pišete naučne referate svojim kolegama iz inostranstva. Za to vam obećavaju, recimo, hiljadu dolara. Pošto je to suma ravna vašim ukupnim godišnjim primanjima, za vas je to pravo malo bogatstvo. Odlazite u biblioteku, uzimate knjige, prelistavate naučne časopise i referate drugih naučnika, čitate stenograme s naučnih konferencija, odlazite na internet, kompilirate i sastavljate naručeni referat. Kraće rečeno, to što vi radite je zapravo prepisivanje i uobličavanje podataka iz otvorenih izvora koji su svima dostupni.

I odjednom, prilaze vam njih dvojica. „Ti?“ – „Da, izvolite.“ – „Jesi li pisao?“ – „Jesam.“ – „Pođi sa nama.“ – „A kuda?“ – „U zatvor. Špijunima je mesto u zatvoru.“ – „Ma ljudi, jeste li vi normalni?! Ovo što ja pišem, možete naći na bilo kom internet forumu. Uostalom, idite do đavola.“ – „Ne, ne druže. Moraćeš sa nama.“

I osude vas na petnaest godina zatvora.

I evo već jedanest godina vi, atomski fizičar, sedite u zatvoru i pletete korpe. Krivicu ne priznajete, ništa ne potpisujete i nastavljate da sve optužbe za špijunažu nazivate besmislenim buncanjem beznadežno teškog bolesnika. Vi i dalje verujete da postoji nekakva viša pravda i još uvek polažete nade u nju. Ostalo vam je još samo malo da odležite, svega četiri godine i, mada ćete u kavezu provesti trećinu svog radnog veka, vi počinjete da mislite: ipak sam ih pobedio. I nek idu s bogom sve te godine, jer svejedno, nisu uspeli da me slome.

Ali častan čovek je apriori gubitnik u borbi s huljom, jer hulja će se uvek ponašati kao hulja, a onaj koji je častan, već od rođenja ima izgrađen refleks koji ga sputava da čini podlosti. I tako, nakon jedanaest godina, ponovo vam prilaze neka nova dvojica, koji vam ovoga puta govore sledeće: „Potpiši. Jer ako ne potpišeš, zbog tebe će njih desetoro još ko zna koliko dugo trunuti u zatvoru.“ I vi potpisujete. Jer, svoju bi kaznu mirno mogli do kraja da odležite, ali niste u stanju da sebi dozvolite da zbog vas stradaju drugi.

Posle toga vas hvataju za okovratnik i izbacuju iz zemlje. Ili, kako to oni kažu, „razmenjuju“. Menjaju vas kao da ste par iznošenih čarapa. I nikoga ne zanima hoćete li vi to ili ne (a Ustav? Ha-ha…). Kao što su nekad vlastelini među sobom menjali svoje kmetove za druge kmetove ili za konje, tako menjaju i vas. I to bez porodice. Vaša će porodica ostati kod onog starog vlastelina. Doduše, obećali su da će vam biti dozvoljeno da povremeno posećujete majku i svoju decu, ali ne često i ne dugo.

I evo vas – četrdesetpetogodišnji naučnik, nakon nizašta odležanih jedanaest godina zatvora, bez profesije i bez zaposlenja, bez novca i bez domovine, bez porodice i bez stana, s egzistencijom razbijenom u paramparčad, osramoćeni i od svoje sopstvene zemlje prodati, a zatim, kao sad već potpuno bezvredni fantomski špijun, bačeni na otpad, sami stojite usred Beča i polako ludite…

A zašto?

Evo zašto. Sve se to događa samo zato jer je u Americi, zbog pranja oveće količine novca, uhapšena riđokosa kćer nekog važnog ruskog generala.

Ponekad mi se čini da postupci zvaničnika moje zemlje i mene polako teraju u ludilo.

 
Arkadij Babčenko, Новая Газета, 12.07.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 15.07.2010.