Neki kažu da bi trebalo ugledati se na Island, a drugi opet upućuju na primer Estonije. Naravno, ne nedostaju ni oni koji misle da su zemlje za ugled Kuba ili Venecuela, kada već nisu Rusija ili Kina. Ono što je zanimljivo jeste koliko je malo sklonosti da se uči na sopstvenom iskustvu, jer je sve to isprobano, i ne baš tako davno, ovde kod kuće.

Recimo, koje su prednosti moratorijuma na strane dugove, kome sledi restrukturiranje tih dugova uz znatne gubitke kreditora? To je isprobano nekoliko puta. Najpre početkom osamdesetih godina prošloga veka, pa potom deceniju kasnije, posle čega je došlo do otpisa dela stranoga duga. Kako sada stoje stvari sa stranim dugom, neki vid njegovog restrukturiranja u budućnosti nije nimalo neverovatan ishod. Obično, kada se podvuče crta pod takve, posebno ponovljene, dužničke krize, to najviše košta dužnike, a manje kreditore, mada to u svakom datom slučaju, na prvi pogled, izgleda drukčije.

Ili zašto se ne uvedu kontrole na priliv stranog novca i ne koristi selektivno kreditiranje, kao na primer u Kini? To je, naravno, sistem koji je isproban u dužem periodu vremena, zapravo sve do pred koju godinu. Čak ni sada se ne može reći da je on u potpunosti napušten, što se vidi po manipulacijama cenama i kursom. Za sada se ne vidi da je to imalo željene pozitivne privredne posledice, o održivosti i da se ne govori.

Možda je dobro biti na strani dužnika, a ne kreditora? Recimo, opraštanjem dugova, na primer, kroz inflaciju. To je, naravno, sistem koji nije nikada ni napušten. Što on košta poreskog obveznika, to je druga strana priče. Ili bi možda bilo dobro fiksirati kurs? Što bi podrazumevalo strogu kontrolu plata ili povremene krize kursa, što je sve već više puta isprobano. Ili možda bi nacionalizacija bila rešenje, jer nije do sada ovde isprobana. Možda ima neki primer u svetu koji je ispušten iz vida? Recimo, Norveška ili Švajcarska, šta njima fali? Samo ne liberalni sistem, jer je to, naravno, ono što oduvek imamo.

 
Blic, 29.02.2012.

Peščanik.net, 29.02.2012.