U predvečerje četrdesetpetogodišnjice početka studentske pobune u Beogradu, dobila sam neočekivano priznanje za svoje zasluge u slovenačkoj pobuni: neko je na našim prozorima iscrtao noću kukaste krstove, nešto uvreda i poveći falus kao označitelj cele poruke. Uverena sam da je to potpuno nesrazmerno, i da za ustanak zaista nisam učinila ništa toliko značajno. No eto, neko misli da smo nas dvoje staraca “neko”. Ovakve stvari su se dešavale mnogo godina: vređanje na etničkoj osnovi, preteće poruke Green dragons-a, lupanje i razbijanje prozora: posledice života u centru i u prizemlju na važnoj putanji pijanaca u gradu, na kraju krajeva – ali ne i na početku početka. Pre dve godine, neko je iscrtao i napisao poruku mome mačku koja je sadržavala njegov rudimentarni portret, šolju kafe i znak pitanja. Mačak ponekad deluje reflektivno u prozoru, pa se ne usuđujem da pomislim da je neko hteo kafu sa mnom. To samo pokazuje da sve nije crno – ova poruka bila je ispisana belom bojom… Potrošili smo dosta dragocene srpske rakije “gripare” na čišćenje najnovijeg priznanja.

To se dešavalo na dan kada su četvorica progonjenih od strane vojnog suda u Ljubljani izazvali hiljade ljudi na ulice, posebno pred sudom u Roškoj ulici, juna 1988. Dvadesetpetogodišnjicu su obeležila sama četvorica, koja su na zgradi suda istakli na taj dan ploču posvećenu sebi. JBTZ (Janša-Borštner-Tasič-Zavrl) su sebi dodelili priznanje, što je sasvim razumljivo, jer su Janša i Igor Bavčar (predsednik Odbora za oslobađanje JBTZ, docnije ministar unutrašnjih poslova i arhitekta projekta brisanja Neslovenaca, a još docnije direktor Istrabenza i tajkun) u sudskim procesima zbog korupcije. Presuda Janši, za koga je tužilac predložio dve godine zatvora i 37.000 EUR-a kazne, biće izrečena u ponedeljak, kada su predviđene i demonstracije njegovih privrženika. Zgusnuto vreme, priznanja su nužna.

S aferom JBTZ sam nekako bila povezana od početka, od onog dana kada sam sa prozora videla kako Janšu sporovode iz ulaza preko puta. U to doba sam bila predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije, gde nas nekoliko nismo mislili, čak ni tada, u nacionalnim okvirima. Janšu sam u Beogradu sačekala u društvu sa Vladom Mijanovićem, u Francusku 7 sam dovela Slavoja Žižeka, Rastka Močnika i Tomaža Mastnaka. Na neslavnoj skupštini UKS, kada su književnici uveli bojkot slovenačke kulture, jedina sam govorila protiv: čak me nisu ni izzviždali. To bi bilo moje priznanje.

Groteskno samoproslavljanje Janša je sada dopunio optuživanjem još nekih ljudi da su udbovci (već četvrt veka, ono pre se i ne računa), i vređanjem suda i pravnog sistema. Podanička državna televizija je obeležila događaj još grotesknije – pozvala je Bavčara, koji je imao nekoliko dubokih misli o tome kako je Slovenija propustila svoje šanse: verujem mu, em nije uspela da rastera sve neslovenačko, em on nije više nakrao. Neko ko je u sudskom procesu trebalo bi da ćuti… U međuvremenu je osuđena građevinska tajkunka Hilda Tovšak (između ostalog, ukrala je i fond za porodicu bosanskog radnika koji je poginuo na građevini) iskoristila nekoliko dana između dve presude i nestala. Ministar pravde i cela desnica su to iskoristili za napad na sudstvo; umesto da ministar odstupi, za šta je i predviđen; Hilda se predala, sudstvo je zgodno ocrnjeno pred Janšinu presudu…

U međuvremenu je parlament prihvatio ubistvenu kombinaciju predloga bivše vlade, o uravnoteženosti finansija – što se sada upisuje u Ustav, i o temeljnom sužavanju referenduma. Stvar je kristalno jasna: sprečiti svako poboljšanje socijalne države, sprečiti demokratiju. Desnica i levica, šta god da to značilo, postigle su kompromis, razumljiv jedino ako se meri zajedničko trešenje gaća od ustanka. Boljega priznanja ustanak nije mogao dobiti.

Peščanik.net, 03.06.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.