Sredinom šezdesetih, major Oliver Smedli – čovek od akcije – rešio je da uradi nešto više od pukog promovisanja Hajekove teorije. Odlučio je da pokuša da slomi državni monopol na informacije, kako bi oslobodio „sistem signalizacije“.

U tom cilju, stvoriće piratski radio u Britaniji.

Smedli je ovu ideju dobio od jedne od legendarnih ličnosti londonskog pozorišnog sveta pedesetih godina. Ona se zvala Doriti „Kiti“ Blek, i prevodila je drame Žan-Pola Sartra, Koktoa i Žana Anuja za londonska pozorišta. Dok se po Evropi sretala sa Sartrom, otkrila je prvu piratsku radio stanicu na svetu – nadomak danske obale. Kiti se vratila, pa je sa prijateljem Alanom Krofordom predložila tu ideju Oliveru Smedliju.

Ovo je Kiti.

 

 
Smedli je bio oduševljen, i zajedno su osnovali Projekat Atlantu. Iz Amerike su dopremili jedan stari brod i počeli da ga opremaju. Ali Smedli i društvo uskoro su se našli u trci sa koncertnim promoterom Ronanom O’Rajlijem, koji je imao svoj brod. Nakon mnogih rasprava, rešili su problem tako što su se udružili, i u leto 1964. godine, Smedlijev brod počeo je da emituje program blizu obale Eseksa, pod firmom Radio Kerolajn jug, dok je brod Ronana O’Rajlija bio Radio Kerolajn sever.

Radio Kerolajn doživeo je trenutni uspeh. U medijskoj mitologiji o šezdesetima, pominje se kao deo buntovničke kontrakulture. Zapravo ga je osnovala Nova desnica – kao deo svoje kontrarevolucije.

Do tada su se Smedli i Entoni Fišer ozbiljno zavadili – i putevi su im se razišli. Ali Smedli je svesno koristio Radio Karolajn kao oružje u promovisanju Hajekovih teorija o slobodi informacija.

Godine 1965, Institut za ekonomske poslove (IEA) objavio je brošuru koja je to jasno pokazivala. Cilj joj je bio da „predstavi filozofsku i političku teoriju piratskih radio stanica“. Naslov završnog poglavlja glasio je „Piraterija kao poslovna sila“. Novi heroji, tvrdilo se u brošuri, bili su „privatizatori“, koji će otvoriti sistem informacijskog protoka – da bi tržište efikasno funkcionisalo.

Smedlijev protivnik bio je ministar pošte Toni Ben. Ben je 1964. žestoko kritikovao piratske radio stanice, jer su kršile pravila o zaštiti intelektualne svojine. Isti ovaj argument ponovo će se pojaviti sa cyber-utopistima devedesetih godina.

Ali onda je Oliver Smedli upoznao Rega Kalverta.

Reg je zapravo bio „privatizator“ i istinski moderni pirat. U tom trenutku, major Smedli je shvatio da je njegova vizija slobodnog tržišta postala pomalo nezgodna.

Reg je u stvari junak čitave ove priče. On je bio piratski pop promoter i preduzetnik, tipičan za muzičku industriju pedesetih i šezdesetih. Poticao je iz radničke porodice, a u muzički svet ušao je krajem pedesetih, na prelasku iz rokenrola u pop. Osnovao je svoju školu, koja je trebalo da stvori nove zvezde, u oronuloj vili nadomak Ragbija. Dao joj je ime „Škola rokenrola“. Ovo je Reg, okružen svojom armijom, spremnom za juriš na top-liste. Jedan od njih je Regov odgovor na Elvisa Prislija – po imenu Edi Seks. Drugi se zvao Badi Briten.

 

 
Reg Kalvert je bio deo novog, odvažnog individualizma, koji je krajem pedesetih zahvatio britansku radničku klasu – i koji će se manifestovati i u muzičkoj industriji i na fakultetima umetnosti početkom šezdesetih.

Evo jedne divne fotografije Rega kako spušta disko-kuglu svojoj ženi Doroti. Nose je na koncert u Silverhampton.

Fotografiju mi je dala Regova ćerka, Suzan Mur. Rekla mi je da je njen otac mrzeo sve političare – i da ga mu je glavna ideja bila „da ga niko kontroliše“.

Junak našeg doba.

 

 
Zatim je Reg otkrio Dejvida Sača – dao mu ime Skriming Lord Sač – i stvorio zvezdu. Reg je ubedio Sača da se kandiduje na vanrednim izborima 1963, koji su raspisani usled skandala sa ministrom odbrane Džonom Profumom, prostitutkama i špijunima – i Sač je postao nacionalna figura.

Evo jednog divnog dokumentarca iz 1965. o Skriming Lord Saču. Njegova muzika je čudna mešavina američkog garažnog zvuka i viktorijanskog vodvilja. Verzija pesme Jack the Ripper na kraju filma je sjajna. Nažalost, film je snimljen nakon što je Džimi Pejdž otišao iz benda, a nekoliko meseci pre nego što se pridružio Riči Blekmor.

Gledano iz ove perspektive, film je vrlo tužan. Sač je živeo sa majkom. Do kraja joj je bio privržen, i kada je umrla, budući da je patio od depresije, obesio se u majčinoj kući.

Onda je Reg odlučio da osnuje svoju piratsku radio stanicu. Umesto broda, zakupio je staru tvrđavu u zalivu Temze. Na početku, stanica se zvala Radio Sač, ali je zatim postala Radio Siti. Reg Kalvert ju je vodio kao pravi privatizator, često sam birajući muziku. Sve je to bilo pomoću štapa i kanapa – jednom prilikom Reg je čitave večeri čitao Ljubavnika ledi Četerli slušaocima na jugu Engleske.

Evo jednog snimka, gde vidimo Rega kako radi. Tu je i odličan kadar gde vidimo tonca i predajnik.

Majoru Oliveru Smedliju nije se dopala ova konkurencija – pa je uradio ono što rade svi pošteni ljubitelji slobodnog tržišta. Stvorio je monopol.

Obratio se Regu i ubedio ga da se prispoji Radiju Kerolajn – i postane deo piratske mreže. Zauzvrat, Smedli mu je obećao novi novcati predajnik – koji će biti mnogo snažniji.

Ali onda su stvari krenule naopako.

Kada je predajnik isporučen, ispostavilo se da ništa ne valja. Zato je Reg odbio da isplati Smedliju obećane prihode od Radio Sitija. I bilo je nagoveštaja da Ronan O’Rajli potajno šuruje s Regom. Smedli je bio izvan sebe od besa, pa je kao čovek od akcije rešio da izvrši prepad na Regovu stanicu. Unajmio je remorker i okupio grupu lučkih radnika, na čelu sa „Velikim Alfom“, pa su jedne noći Smedli, Alf i prijateljica i prevoditeljka Žan-Pola Sartra – Kiti, isplovili i popeli se na brod.

Probili su se u studio i ukrali kristal, ključni deo predajnika.

I štampa se oduševila – pirati su zaratili.

 

 
Express je objavio ekskluzivnu informaciju. Sliku Velikog Alfa kako ćaska i pije čaj sa svojim taocima na brodu. Mislim da je očigledno ko je od njih Veliki Alf.

Ali Reg Kalvert je pobesneo. Naredne noći uputio se iz Londona do vikendice Olivera Smedlija, nadomak jednog seoceta u Eseksu. Stigao je tamo oko 11 sati uveče, i počeo da lupa na vrata. Sekretarica majora Smedlija je otvorila vrata, i Reg je upao u kuću.

Zatim je Smedli pucao iz puške u Rega Kalverta, i Reg je ostao na mestu mrtav.

 

 
Niko ne zna šta se zaista deslilo te noći. Oliver Smedli je uhapšen i optužen za ubistvo iz nehata. Ali on je tvrdio da je pucao u samoodbrani – misleći da mu Reg Kalvert prilazi da ga ubije. Porota ga je oslobodila krivice. Ali Regovi prijatelji i porodica misle da je Smedli reagovao više iz besa i želje da uništi onoga koji mu je stajao na putu. I da je Smedli oslobođen samo zato što je bio major i pripadao višoj klasi.

To i jeste bilo pomalo čudno. Jedan svedok u policijskom zapisniku opisuje Smedlija kao čoveka koji je te noći bio van sebe.

 

 
Suzan, Regova ćerka, napisala je divnu i potresnu dramu o životu i tragičnoj smrti svoga oca. Drama se zove „Reg“. Ona je ujedno i reditelj. Igraće se u Abbey teatru u Nanitonu 4. novembra u 7.30 uveče. Trebalo bi da je pogledate.

Ovo ubistvo ostavilo je posledice i za Kiti Blek. Kada je Žan-Pol Sartr čuo za ubistvo i za desničarsku ekipu sa kojom se družila, zabranio joj je da prevodi njegove drame.

Ali Veliki Alf je dobro prošao – znao je kako treba sa savremenim medijima.

 

 
Istoričar Adrian Džons napisao je sjajnu knjigu o piratskom rediju šezdesetih, pod nazivom Smrt pirata. U knjizi zastupa tezu da su Reg Kalvert i Oliver Smedli predstavljali dve potpuno različite verzije „privatizatora“.

Reg Kalvert je pripadao staroj, razuzdanoj tradiciji istinske nezavisnosti i libertarijanske slobode. Pravi odmetnik, koji ignoriše pravila i strukture staleža i moći u Britaniji, i veselo sledi svoj put.

S druge strane, Smedli je bio „privatizator“ samo utoliko što je zastupao povratak privatnog sektora na vlast u Britaniji. Izvan toga, želeo je da tradicionalna struktura vlasti ostane nepromenjena. U tom cilju, on (i njegov think tank) želeli su da prepakuju slobodno tržište u jedan upravljački sistem – koji bi oni kontrolisali. A svaki pravi „privatizator“ – poput Rega – koji je to dovodio u pitanje, bio je osuđen na propast.

Džons piše o Kalvertovom ubistvu:

„U tom trenutku, te letnje noći 1966, kada je Smedli doneo svoju fatalnu odluku, sudarile su se dve vrste piraterije. Reg Kalvert je predstavljao prvu – čija se istorija mogla slediti kroz vekove. Bio je sposoban i maštovit preduzetnik, oportunističan i ambiciozan. Govorio je u grandioznom stilu, ali njegovi poduhvati predstavljali su nedovoljno finansirane, improvizovane avanture koje su mogle da procvetaju ali i da se sruše – poput mnogih drugih radikalnih projekata. On je bio autsajder, nesklon bilo kakvim pravilima.

Kalvert je predstavljao onu vrstu pirata koju je Istitut za ekonomske poslove smatrao ključnom za društveni i kulturni napredak. Ali zapravo, Smedli je bio sasvim drugačija vrsta pirata. On je bio racionalni kapitalista, koji se dobro snalazio i u računovodstvu i u apstraktnim principima liberalne ideologije. Privatno obrazovan, svetskog duha i profesionalan, Smedli je sebe doživljavao kao igrača u političkim i kulturnim pitanjima u državi.

Svemu tome Kalvert je bio pretnja 1966. – a isto ono što ga je činilo zanimljivim ujedno ga je činilo i opasnim. Pravila vojnog i političkog života važila su za Smedlia i u finansijama i poslovnim poduhvatima: instinkt mu je govorio da ne popušta. Da ne odstupa.“

Isto je važilo i za ideje Fridriha Hajeka. Nije on baš pokušavao da obnovi stari, nepredvidivi laissez-faire sistem – želeo je da stvori novi, tehnokratski sistem kontrolisane konkurencije, koja nipošto ne bi remetila postojeću strukturu moći.

Istoričari obnove ekonomskog liberalizma ukazuju na to da se Hajekove teorije, uprkos njegovoj retorici, potpuno razlikuju od laissez-faire sistema, jer on od države traži da svojom vlašću utiče na nametanje i sprovođenje onoga što je zvao „poretkom konkurencije“ – koji bi pokretali racionalni potrošači, šaljući jedni drugima apstraktne signale. U tom smislu, iako se njegovim sledbenicima poput Fišera i Smedlija ovo ne bi dopalo, Hajekova vizija imala je mnogo toga zajedničkog sa „naučnim“ planerima na levici, za koje je smatrao da uništavaju Britaniju.

 

 
Do početka sedamdesetih, nešto se čudno desilo britanskoj ekonomiji. Inflacija i nezaposlenost počele su da rastu paralelno – kombinacija za koju su državni planeri tvrdili da je nemoguća. Zbog toga je IEA počeo da se sa margine pomera ka središtu političkog života – tvrdeći da su upravo takvu situaciju oni i Hajek predviđali. To je očigledno bila posledica pokušaja kontrole jednog složenog sistema.

Pod pretnjom izbijanja haosa, konzervativna vlada Edvarda Hita osnovala je sopstveni think tank, zvao se Cenral Policy Review Staff. Ali za razliku od IEA, ovaj je think tank bio staromodan i tražio je nove ideje za rešavanje krize. Jedini problem je bilo to što ništa nisu mogli da smisle – i uskoro su postali predmet sprdnje. Evo jednog inserta iz simpatične epizode serije „Da li ste usluženi?“, gde radnici iz Braće Grejs odlučuju da sami osnuju svoj think tank, kao i država.

Godine 1975, gospođa Tačer došla je na čelo Konzervativne stranke i pod uticajem svog bliskog saveznika, Kita Džozefa, obratila se Institutu za pomoć u kreiranju politike buduće vlade.

Konačno se dogodilo ono što su Fišer i Smedli sanjali dvadeset godina. Nekad davno, njihov think tank je bio marginalizovan i prezren – sada se nalazio na čelu kontrarevolucije, koja će odneti pobedu.

Ja sam 1992. snimio film o tome kako se ovo dogodilo. Zvao se Liga džentlmena, i bio je deo serije Pandorina kutija, o nauci i politici. Pogledajte ovaj insert o tome kako je IEA ubedio vladu Margaret Tačer da prihvati monetarizam.

„Naučna“ teorija monetarizma bila je potrebna, kako je tvrdio IEA, da bismo se rešili inflacije, da bismo je isterali iz sistema. Sindikati su izazivali inflaciju svojim zahtevima za povećanje plate – a to je remetilo redovno funkcionisanje Hajekovog „sistema određivanja cena“. Kvarilo je i deformisalo „apstraktne signale“ koje su ljudi slali kroz čitav sistem.

Tehnokratska teorija kaže da je rešenje u tome da država povuče ručku i izvuče novac iz sistema – i tako ponovo uspostavi pravilni proces signalizacije.

I Hajekova vizija će se ostvariti.

Ova dvojica iz filma su Ralf Haris i Artur Seldon. Obojica su bili Hajekovi sledbenici, koje su Fišer i Smedli postavili da rukovode Institutom.

Liga džentlmena zatim otkriva kako je ovo zapravo dovelo do katastrofe – do masovne nezaposlenosti i kolapsa britanske proizvodnje. Kako što se može videti u filmu, teorija monetarizma je nemilosrdno raskrinkana – tu je i jedan divan intervju sa Margaret Tačer iz 1985, gde ona potpuno poriče da je ikad verovala u tu teoriju.

Što nije značilo da je gđa Tačer digla ruke od Hajekove vizije. Možda je najveći deo britanske industrije bio uništen – ali ona je bila ubeđena da se utopija slobodnog tržišta još uvek može ostvariti, ovaj put uz pomoć bankarskog i finansijskog sveta.

Videvši strahoviti kolaps proizvodnje, neki ekonomisti koji su iskreno verovali u Hajekovu revoluciju, počeli su da sumnjaju. Na kraju filma, ser Alan Bad, jedan od glavnih arhitekata Tačerkine politike, govori neverovatno otvoreno.

Kaže da je zabrinut da su njegove ideje nemilosrdno zloupotrebljene. Da je „kapitalistička klasa“, kako je naziva, u njegovim idejama jednostavno videla način da izazove krizu kapitalizma, koja je dovela do masovne nezaposlenosti.

Kao rezultat nezaposlenosti, sindikati su razbijeni, plate su srozane – a kapitalistička klasa ponovo je mogla da ostvaruje visoke profite.

I umesto da radnici dobiju veće plate – zaduživali su se kod banaka. Stvarno jednostavno.

Istovremeno, Smedlijeva karijera bila je na zalasku. Na izborima za Donji dom parlamenta, uvek je učestvovao kao antievropski kandidat, i uvek je gubio. Evo jednog inserta sa njim iz 1977 – on je drugi kandidat koji se mora spomenuti na kraju reportaže.

Kao i uvek, zabrinut je zbog državne kontrole hrane.

S druge strane, Entoni Fišer je napredovao i postao moćan. Godine 1981, osnovao je fondaciju Atlas Economic Research, koja je otvarala think tankove po čitavom svetu, i svi su bili kopije IEA. Ukupno je osnovao 150 think tankova širom sveta.

Kada su Smedli i Fišer osnovali svoj prvi think tank 1955, bili su praktično jedini. Sada think tankovi dominiraju britanskom politikom, i skoro svi su kopije prvobitne organizacije Fišera i Smedlija. To su ideološki motivisane PR organizacije, koje glume naučne institute, kao što je Hajek i preložio Entoniju Fišeru.

Štaviše, većina ovih think tankova, bilo da su levo ili desno orijentisani, prodaju neku varijantu Hajekove ideologije – dirigovanu i tehnokratsku verziju slobodnog tržišta, kao centralnog društvenog pokretača.

Ne nudi se nikakva alternativna vizija. A to ukazuje na jednu neobičnu činjenicu. Iako svi think tankovi konstantno promovišu nove koncepte dirigovanog tehnokratkskog slobodnog tržišta, nijedan nema istinski novu veliku ideju na duži rok.

A pitanje je da li većina think tankova zapravo sprečava ljude da osmisle nove vizije društvene organizacije – da bi društvo bilo pravednije i slobodnije. Oni su se pretvorili u blindirani oklop koji obavija čitavu politiku, konstantno namećući agendu kroz svoje PR poduhvate, koje zatim prosleđuju novinarima, zapravo onemogućavajući pojavu istinski novih ideja.

 

 
Dirigovani sistem slobodnog tržišta o kakvom su sanjali Entoni Fišer, major Oliver Smedli i profesor Hajek, konačno je trijumfovao. I kao što je Smedli jo 1966. priželjkivao, eliti ne preti opasnost od pravih pirata i privatizatora. Sistem je u ovoj zemlji očuvao poziciju vladajuće elite.

I evo ih – na čelu sa Rejčel Vetstoun, unukom Entonija Fišera.

Ovo je insert iz jednog divnog filma Majkla Kokerela iz 2005, o Majklu Hauardu, tadašnjem vođi konzervativaca. Kokerel je najbriljantniji politički novinar BBC-ja – ne samo zato što ume dobro da ispriča priču – već i zato što ima neobičan instinkt da kamerom zabeleleži nešto što će se kasnije pokazati važnim.

Tu veštinu demonstrira i u ovom filmu – jer evo dokumenta koji pokazuje kako Rejčel Vetstoun, tadašnja Hauardova savetnica, mladi Dejvid Kameron i Džordž Osborn, savetuju sirotog Majkla Hauarda da ode u Goldam Sachs i održi govor – jer tamo treba biti viđen.

I to bi bilo to u Britaniji. Razume se, dok se ne vrate pravi pirati.

 

 
bbc.co.uk, 13.09.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.09.2011.

Srodni link:

Adam Curtis: Prokletstvo Tine I