Pre neki dan, Radomir Nikolić, predsednik Izvršnog odbora SNS, kaže kako ima nekih koji bi da ruše SNS. Ko su ti ljudi? To su „ljudi kojima smetaju promene u Srbiji, kojima smeta ono što SNS čini u republičkoj vlasti. Uglavnom je reč o finansijskim moćnicima koji su svoj uticaj na političare koristili da bi se obogatili“. U Odžacima, Vučić kaže isto: “da će kriminalno-tajkunski lobi biti zaustavljen, s njima nema trgovine” i da ga novac ne interesuje. Dodaje „da mu je poznato da se vodi kampanja onih koji pokušavaju da zaustave Srbiju i da je vrate u žabokrečinu“. Oni u tome neće uspeti i on im poručuje „da državu neće pobediti“.

Kada se čuju ove reči, reklo bi se da su se desile prave pravcate – revolucionarne promene. Čak i retorika podseća na to. Ali šta se to zaista promenilo? Koliko god se naprezala, ne mogu da identifikujem nijednu promenu koja bi odgovarala tim visokim merilima. Doduše, bilo je nekih obećanja. Pominjani su profesionalizacija uprave, obračun sa huliganima (parapolicijskim formacijama), reforma policije, nulta tolerancija na neplaćanje poreza, liberalne reforme koje bi sprečile rasipništvo i monopole itd. Ništa se od toga nije dogodilo. Čak i zakon o javnim preduzećima koji je donet, nije se primenio. A on bi, i tako manjkav, sa mnogo rupa, smanjio isisavanje javnih resursa u privatne džepove i njihovo pretakanje u stranačka sredstva. Stranke su u ukupnom zbiru, na ovaj način, već napravile jednu rigidnu klasu privilegovanih i bogatih ljudi. Zato narod kaže da su sve stranke iste.

Ako je glavni adut SNS-a borba protiv tajkuna i korupcije, uspeh je postignut samo zato što se taj adut igra revolucionarnim sredstvima. Pa neće oni da grade institucije, to bi Vučiću bilo glupo, jer bi se na uspeh mnogo dugo čekalo. Zato njega ne interesuje raskidanje saveza između finansijskih moćnika i političara. Kako to znamo? Pa tako što zakon o finansiranju stranaka nije promenjen, a tako nešto nije pomenuto ni u formi obećanja. I dalje je sve isto, stranke i vođe se finansiraju tajno i tajkunski, i pored toga što im građani daju silne pare. Pričalo se da je Mišković finansirao sve stranke, i još su neka imena kružila, ali ona nikada nisu otkrivena, baš kao što nisu otkrivena imena političara koji su pare primali. Po priznanju bivšeg šefa Vučićeve stranke, Mišković je i tu stranku finansijski pomagao. Od čega je stranka živela kada je osnovana, ako nije imala svoje „donatore“? I sada je isto. Ni onaj labavi i neefikasni nadzor nad trošenjem sredstava u izbornoj kampanji, nije se učvrstio. Pokazalo se da su stranke trošile više para nego što mogu opravdati. I šta se dogodilo i posle ovih izbora, kada je već došlo do revolucije? Pa ništa, a tako će i dalje da bude. Na tržištu najveću vrednost imaju kadrovi sa najdebljim dosijeom, i tako se krug zatvara.

Pa kako se to onda sve promenilo, a stvarnih promena ni od korova?

Promenila se filozofija politike i politička praksa. U Srbiji se redovno smenjuju dve političke filozofije: nacionalna i klasna. Naša dijalektika po pravilu ide od nacionalnog resantimana, i borbe protiv drugih naroda, oko teritorija i srpskog ujedinjenja (što je doskora važilo), do prelaska na klasni resantiman i borbu protiv klasnog neprijatelja. Zašto je sada došlo do tog prelaza? Klasni neprijatelj je postao politički probitačniji. Kod propalog naroda mnogo je uspešnije voditi borbu protiv kulaka, odnosno tajkuna, jer to više odgovara novijoj, tranzicionoj fazi, pa se oštrica usmerava na bogataše i parajlije. Kada se pogleda kako Kurir napada, jasno je da se tu vodi klasni rat. Dragan Đilas se uopšte ne napada zbog svojih političkih stavova, a vođa je demokrata, nego zbog para, koje je navodno nepošteno stekao. To da je on lopov tvrde i svi viđeniji funkcioneri SNS, na čelu sa Vučićem. Dok su se nekada u zatvore trpali Hrvati, Albanaci, Bošnjaci i domaći izdajnici, i skraćivali za glavu, sada se u zatvore probrano teraju tranzicioni lovani, tajkuni i po neki direktor, kako se već partijski forumi o tome dogovore.

Od te rabote nikakvog rezultata neće biti, a može i da dosadi narodu. Zato nije isključeno da se opet karta preokrene. Ako klasna borba prestane da donosi rejting, ne bih isključila povratak na nacionalnu borbu. Preokret je sada lak, jer sadašnji vladari jednako dobro igraju i klasnu i nacionalnu borbu.

Što se tiče političke prakse, upadljivo je da se ova vlast neprekidno hvali i samoreklamira. Od vremena socijalizma, ovakvih slavopojki i lakirovki nije bilo. Kao da smo se vratili decenijama unazad. Čak su i onda imali neku meru, pa se ubrzano koračanje napred pripisivalo socijalizmu kao najboljem sistemu. Ali sada nije tako, jer nema nikakvog sistema. Hvalospevi su čisto ad hominem. Sadašnji su vladari sui generis bolji ljudi, bolji od svih drugih, naročito od prethodnih na vlasti. Njihov uspeh potiče baš otuda, od tog ljudskog materijala, čije se poštenje i odgovornost neštedimice hvali. Takvim ljudima nisu potrebne nekakve javne politike o ovome i onome, programi i planovi. Legitimitet ne donosi izbor politike, nego ljudi kao takvi. Zato se neki brinu i pitaju da li ćemo se vratiti u jednopartijski sistem. Čim ti nadljudi preuzmu vlast, ma gde ona bila, odmah nastupa bolji život. Beograd se spasava od bankrota i ugroženosti. Ovoga puta, imali smo sreću da nas u Beogradu spasava iskusni radnik Nebojša Čović zvani Ćoki. Kaže da neće odbiti gradonačelničko mesto. Zaista da umreš.

Spasilački šablon se primenjuje svuda gde se vlast preuzima. Promene na republičkom nivou ne dopiru svuda, sve dok se svi nivoi vlasti ne poklope. Građani u Vojvodini, Beogradu i Kragujevcu ne mogu da osete promene, kao da ti predeli nisu u Srbiji, nego moraju čekati da SNS zavlada i na lokalu baš kao i centralno. Goran Knežević, potpredsednik SNS, kaže da mora biti vanrednih pokrajinskih izbora, jer Vojvodina ide u lošem smeru i potrebne su joj promene koje su već izvršene u Srbiji. Iste te promene, u Vojvodini će doneti bolji i kvalitetniji život. A mi koji živimo u Srbiji, već se razbaškarili. Uveliko uživamo u „izvršenim promenama“. Drugi pretendent, onaj za gradonačelnika Kragujevca, Radomir Nikolić, kaže slično: mora se promeniti vlast, jer u Kragujevcu vlada velika nezaposlenost, loša je infrastruktura i nema investitora. Nova vlast će biti zasnovana na drugačijem modelu lokalne samouprave, na zdravoj platformi.

To što se hvalospevi čuju od jutra do mraka ima strateški efekat. Tako se zapušavaju usta. Kako da kritikuješ savršenstvo, nekoga ko za sebe govori da je pošten, odgovoran, novac i fotelje ga ne interesuju, nije ništa ukrao, radi od jutra do sutra, i žrtvuje se za narod i Srbiju? Kako da kažeš Zorani da prestane da laže, a Vučiću da prekine aferašku politiku, od koje nikakvog rezultata neće biti. Pa nikako drugačije nego ad hominem i bezobrazno.

Peščanik.net, 18.12.2013.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).