Jedno je promeniti vladu, a drugo politiku. Kada je reč o balkanskim zemljama, prelomna je po mnogo čemu bila 2000. godina. No, promene u politici su bile veoma spore. Primera radi, vlada koja je došla posle Tuđmana jeste značajno promenila odnos prema Evropskoj uniji, ali privredna politika i razumevanje nacionalnih interesa nisu menjani. Kasnije je došlo do promene odnosa prema Haškom tribunalu i prema regionalnoj saradnji, ali promena privedne politike je tek sada, gotovo četiri godine posle izbijanja krize, na dnevnom redu. Mada u ovom času ne izgleda kao da će doći do stvarnog zaokreta.

U Srbiji je iskustvo nešto drukčije. Privredna politika je naravno promenjena, ali je mnogo manje učinjeno na približavanju Evropskoj uniji, dok je promena shvatanja nacionalnih interesa ostala neuspešna. Možda bi se iz ponašanja prethodnih vlada moglo nešto naučiti. U tome je verovatno najvažnije iskustvo vlada od 2004. do poslednjih izbora. Možda je najbolje izdvojiti dva perioda, onaj od 2004. do 2008. i potom period do maja 2012. Ovo zato što 2008. dolazi do promene vladajuće koalicije, ali i do privredne krize, tako da su i okolnosti i igrači promenjeni.

U prvom periodu napravljene su dve ključne greške. Prva se odnosi na politiku pregovaranja o statusu Kosova. Postojale su dve mogućnosti: ili da se u najvećoj mogućoj meri zaštite interesi Srbije na Kosovu u predlogu rešenja koje je trebalo da prihvati Savet bezbednosti ili da se onemogući da se na njemu usvoji bilo kakvo rešenje. Kako se krenulo ovim drugim putem, rešavanje kosovskog problema je prepušteno onima koji imaju i najveći interes i najveći uticaj na Kosovu. Predvidljiva posledica te političke odluke je da će se na kraju doći do rešenja koje je gore od onoga koje se moglo postići pregovorima i na samom Savetu bezbednosti. Usled toga, sve što se kasnije događalo sa kosovskom politikom je moralo da bude doživljeno kao poraz. Čak i uz neograničenu sposobnost da se krivica prebacuje na spoljašnje i unutrašnje neprijatelje, to ne može da deluje povoljno na političku kulturu i stabilnost.

Drugu grešku je lako videti ako se pogledaju kretanja u platnom bilansu i razume kako je do tih kretanja moglo da dođe. Naime, u periodu od 2004. do 2008. deficit u razmeni sa inostranstvom je dramatično povećan, a sa njim i spoljni dug. Ovo je omogućeno politikom stabilnog dinara iako je stopa inflacije bila visoka. To je, naravno, pogodovalo rastu uvoza i imalo negativan uticaj na povećanje proizvodnje za izvoz. Kao i u drugim slučajevima značajne apresijacije realnog kursa (nomalni kurs korigovan za inflaciju), takva politika pogoduje rastu usluga, jer druga proizvodnja ne može da izdrži konkurenciju iz uvoza.

Uz to, druge mere privredne politike su bile prociklične, to jest pojačavale su ova negativna kretanja u spoljnoj razmeni. Tu je od posebnog značaja rast javne potrošnje, do čega je došlo u velikoj meri iz političkih razloga. Budući da je bilo teško održati političku stabilnost i zbog nepovoljnog ishoda u kosovskoj politici, ali i zbog otcepljenja Crne Gore, o partijskim sukobima da se i ne govori, mir i saglasnost su kupovani na teret budžeta. Tako da je period završen sa visokim spoljnim dugom i značajnim javnim obavezama koje je nova vlada 2008. povećala kako bi obezbedila podršku socijalističko-penzionerske koalicije. Kasnije mere koje su preduzimane kako bi se ublažile posledice krize su bile u najvećoj meri lišene kako razumevanja problema, tako i spremnosti da se značajnije menja nasleđena politika. Usled toga je došlo do postepenog prilagođavanja takoreći pod dejstvom, ako je dozvoljeno da kažem, „nevidljive ruke“, to jest po prirodi stvari. Dinar je značajno depresirao kako bi se održala spoljašnja likvidnost, a zaposlenost je dramatično smanjena kako bi se umanjili gubici preduzeća koja su se suočila sa padom tražnje. Konačno, javni je dug povećan usled visokih javnih obaveza i smanjenja javnih prihoda. Ovo su predvidljivi ishodi ukoliko izostanu značajne mere privredne politike i strukturne reforme.

Uz to, izgubljeno je bar dve godine u naporu da se pred Međunarodnim sudom pravde preokrene rđav ishod pregovora o Kosovu. Potom je izgubljeno ne samo vreme u približavanju Evropskoj uniji, već i poverenje evropskih partnera. Jer se i dalje pregovaralo tako da se ni do kakvih sporazuma ne dođe ili bar da se oni ne sprovode. Tako je rđava politika vlada iz perioda 2004-2008. nastavljena u mnogo gorim okolnostima sve do poslednjih izbora.

Šta se može očekivati od novih vlada? U Hrvatskoj se ide istim putem na kome nisu postignuti valjani rezultati od 2000. naovamo: stabilan kurs i smanjenje javnih rashoda. Pa bi „nevidljiva ruka“ trebalo da dovede do smanjenja troškova rada kroz značajno povećanje nezaposlenosti. No, bar je članstvo u Evropskoj uniji obezbeđeno. U Srbiji se najavljuju novi pregovori o Kosovu i za sada svakojaki privredni ciljevi. No, volja da se promeni privredna politika u Hrvatskoj i uopšte politika u Srbiji ne postoji.

 
Novi magazin, jul 2012.

Peščanik.net, 26.07.2012.