Proslava 14. jula, francuskog nacionalnog praznika – početka revolucije koju je označio napad na Bastilju na taj dan 1789, nije nešto što bi mi posebno značilo. Vojna parada i himna u kojoj se režu grla i nečija nečista krv napaja naše brazde izvesno nisu ono što me može preuzeti; svakako ne od 1989, kada je dvestogodišnjicu francuske revolucije progutao početak istočnoevropske revolucije.

Pa ipak, francuska javnost ima ove godine, danas, na dan proslave, nešto što se u Evropi retko viđa, a to je da predsednika republike rešeta dvoje novinara u direktnom prenosu, i da mu nijedno od njih dvoje nije naklonjeno. Sto među njima je plastični, providni, predsednik ne sedi ni bolje ni udobnije, pred sobom nema teksta, kao ni novinari, jedino zastava u uglu daje znak o tome gde se i kada odvija razgovor. Svi upadaju jedni drugima u reč. Posle ozbiljnih pitanja i odgovora, neizbežno dolazi i pitanje o tome kome je šta tvitnula predsednikova supruga, koja je tako na nedavnim izborima podržala protivnika bivše partnerke svog sadašnjeg partnera. Predsednik se dobro izvlači. Lako mu je, jer je pre toga odbranio ustav republike od unošenja “zlatnog pravila” – koji su manji i pokorniji članovi EU odmah progutali. Zauzeo se za radničku klasu nešto jače nego za srednju klasu. Izrazio brigu za stanje u Španiji. I, možda najvažnije, opredelio patriotizam kao solidarnost, u pravoj republikanskoj tradiciji.

Pitanja dvoje novinara su doduše bila namenjena rešetanju, ali nisu bila ni posebno pametna, ni posebno analitična. Posle svega, ime se utisak da je ceo razgovor bio namenjen tome da se umanji svečani ton proslave, što je higijenski potez javne televizije. Nažalost, konačni komentar Okovanog patka i TV Ginjola biće na raspoloženju tek naredne nedelje… Da bi bilo jasno o čemu je reč, navodim primet TV Ginjola pre drugoga kruga izbora: u ovoj “velikoj debati” kandidati se pripremaju za razgovor, i Oland izlazi u raznim kostimima pred svoje. Poslednji kostim je bela venčana haljina – Oland objašnjava da je to najlepši dan njegovog života.

Pitanja koja sebi sme da dozvoli uglavnom deprimirani gledalac francuskih događaja jesu komparativna. Tu mašta može imati jalovo zadovoljstvo da zamisli savršeno nerealne događaje slične francuskim među novim ili nedavno izabranim predsednicima nekih država iz kojih čitamo Peščanik: recimo, dvoje rešetanju sklonih novinara iz državne medijske kuće; predsednika/premijera koji je u stanju da suvislo i mirno odgovara na provokativna pitanja, ili pitanja uopšte; i, kao vrhunac, republikanski način razmišljanja. Tek, iznenada, nevina igra mašte postaje preteća utopijska provalija. Ne vidim, još uvek, pravoga razloga da umanjivanjem očiglednih francuskih prednosti pomognem i sebi i onima koje slične igre mašte manje ili više opsedaju. Možda je sve što sada imamo baš ta patnja?

YouTube: Camille – Allez alllez allez

Peščanik.net, 15.07.2012.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)