Kako ceniti da li je opravdana subvencija ili neka druga potpora nekom preduzeću ili investitoru?

Prvo pravilo je da se ne subvencioniše proizvodnja ili bilo koje preduzeće koje ne može da plati varijabilne troškove, dakle pre svega troškove rada, iz ostvarene prodaje. Takvo preduzeće nije naprosto nelikvidno, dakle nema trenutno novaca, ali ima prodaju, već nije solventno – što će reći da je njegova vrednost manja od njegovih obaveza. Preduzeće koje može da plaća dobavljače i radnike, da to uprostim, može da bude u stanju bankrotstva, jer ne može da finansira svoja dugovanja, ali bi se moglo razmišljati o tome da se potpomogne, recimo, odlaganjem otplate glavnice ili čak na taj način što bi mu se dala subvencija, potpuna ili delimična, dok se ne restruktuira i ne osposobi da izvršava uredno sve svoje obaveze.

Ako preduzetnik ne može iz prodaje da plaća zaposlene, to znači da je sva prilika da bi trebalo da proda imovinu ili da ugasi preduzeće.

Drugo pravilo je da ne bi trebalo subvencionisati ulaganja, recimo tako što će država ili centralna banka preuzeti jedan deo troškova, ako se ulaganje isplati samo ako se ono osigura subvencijom iz budžeta. Najčešći vid takve subvencije jeste kada država garantuje neki kredit ili preuzima na sebe troškove njegove otplate – delimično ili u celini. Ukoliko investitor ne računa sa povećanje vrednosti ulaganja koje bi bilo dovoljno da se pokriju njegovi troškovi, takvo se ulaganje ne isplati i subvencija će predstavljati vid pokrivanja gubitaka.

Ovde valja napraviti razliku između ostvarenog i očekivanog profita. Ukoliko se na investiciji ne zaradi, može imati smisla da se neki od gubitaka pokriju iz izričite ili prećutne garancije. Preduzeće o kojem je reč moralo bi da se zasniva na racionalnim očekivanjima da će se tim poslom ostvariti dobit. Ukoliko nje svejedno ne bude, to ne znači da ulaganje nije imalo smisla, budući da se racionalno očekivalo da se ostvari dobit, već samo znači da je došlo do neočekivanih troškova koje su preduzeće bacile u gubitak. Ukoliko je tako, to bi značilo da će neki pozitivan šok u nekom času u budućnosti povratiti ostvareni gubitak – dok i dalje ostaje racionalno očekivati da će se ostvariti dobit. U tom slučaju, vlasnik ili država ili kreditori ili neko drugi bi trebalo da ima interes da subvencioniše taj posao i tog preduzetnika.

Jedan vid tih subvencija jeste preuzimanje kamatnog troška. Uzmimo da kamate iznenadno porastu i vrednost preduzeća se smanji, a troškovi prevaziđu vrednost prodaje. U tom slučaju, može imati smisla da se smanji kamatna obaveza, ako je to moguće, ili da se ona subvencioniše, pa čak i iz budžeta ako drugih mogućnosti nema. Kao što je poznato u ekonomiji, likvidacija preduzeća usled negativnih, a neočekivanih, tržišnih kretanja, ima posledice koje prevazilaze ono koje padaju samo na to preduzeće. Ako nastavite da radite sa nepredviđeno većim troškovima, to je nešto drugo od prestanka poslovanja. Usled toga, fluktuacije u kamatnim obavezama i u vrednosti akcija ne bi trebalo da vode bankrotstvima ili čak likvidacijama investicija, koje su bile racionalne kada su započinjane i koje nose racionalna očekivanja da će se ostvariti dobit.

Konačno, treće pravilo, jeste da ne bi trebalo subvencionisati aktivnosti koje nemaju elemente javnog dobra ili eksternih efekata. Ukoliko se ulaže u posao koji zahteva značajne fiksne troškove, ali koji se neće moći povratiti iz prihoda od te investicije, to ne znači da ukupna dobit, ili socijalna korisnost, nije veća od vrednosti uložene investicije. Ukoliko se izgradi put na kojem je nedovoljan promet da bi se pokrili troškovi izgradnje, već recimo samo troškovi održavanja, to svejedno može biti isplativo ulaganje, jer će korist od toga puta imati svi koji posluju duž puta. Dakle, socijalna korist je dovoljno velika da pokrije troškove, samo se ne može naplatiti. U tom slučaju, može biti opravdano da se subvencioniše to ulaganje.

Praktično u svim slučajevima koji nisu pokriveni ovim prostim pravilima, subvencionisanje proizvodnje i ulaganja nema opravdanje.

 
Blic Novac, štampano izdanje, 02.04.2011.

Peščanik.net, 02.04.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija