Demokratije su najbolji režimi, među najgorima, to jest nisu ni u čemu savršeni, ali sve zavisi od tačke gledanja politikologa i mislilaca koji u toj sferi uglavnom imaju reč. Kada se obaraju diktature, prva vest je da se uspostavlja demokratija i da započinju demokratske promene, ali sve ne ide tako – demokratske promene se nađu u rukama partijske oligarhije. Tu započinje i naša srpska „priča“ dobro poznata i šire od Balkana. Ako bismo u ovom zapisu nastavili o ovom – uz to da smo dosadni – ponovili bismo barem nekoliko delova iz našeg ogleda pod gornjim naslovom koji svi još nisu publikovani i ko zna da li će.

Nećemo stoga dalje o K. Kastorijadisu i drugim misliocima, već ćemo zapisati neka ne više sumorna već nešto vedrija razmišljanja o Ukrajini.

Demokratije se teško institucionalizuju, kada krene ne ide najbolje a često nikako. Stoga s vremena na vreme progovaraju trgovi: od drevne Grčke i Rima. Danas su to Tahrir – znači Nada – ili Majdan u Kijevu, koja reč već glasi Euro Majdan. Političari ne mogu bez floskule da je demokratija nastala u antičkoj Grčkoj. Nije, to je bilo robovlasničko društveno ustrojstvo. I to je pokazao B. Konstan u čuvenoj studiji koja postoji – u našem prevodu – i na srpskom, a prvi prevod je u delovima publikovan još u vreme nesrećnog nam kralja Aleksandra Obrenovića i još nesrećnije mu supruge Drage. Antička Agora je bila ono što je u Rimu bio Forum, dakle ne zvanična institucija nego mesto građana koji raspravljaju i nastoje da nešto promene. To provetravanje revolucije i demokratije je ozbiljna tema. I stoga ćemo o ovom na Trgu Majdan u Kijevu i o zakasnelom ukrajinskom proleću.

Ko nije čitao N. V. Gogolja – posebno njegove himne Dnjepru i onu ukrajinskoj noći – neće pojmiti sve o Ukrajini. Nas nikada nije zanimalo da li je on ruski ili ukrajinski pisac, kao i ono naše čiji je Njegoš – to je palanačka zabava političara čije glave nisu dovoljno provetrene. Ovo u Kijevu i oko grada je nešto složenija story. Ovo je iskušenje i za Ukrajinu i za Rusiju, i za Istok i za Zapad. Nakon prvih potresa jedno je u tome jasno, građani znaju šta hoće i oni su se rešili Viktora J. koji daje zbunjene izjave iz Rusije kuda je pobegao, i nastaje problem za Ukrajinu i za samu Rusiju – šta će s njim niko ne zna za sada. Najverovatnije je u situaciji da bude politički emigrant. Poput naše Mire M. i sina joj Marka uz još neke koji su se tamo sklonili, uz još neke koji će se tamo naći, jer nas Srba ima svakojakih i za NATO i za Evroazijski savez Putinov, ne bi bilo Srbiji prvi put da zemlja bude devojka za sve. Imali smo i mi ljude i za Hitlera i za Staljina udruženog sa zapadnim demokratijama – mi smo bogati barem u resursima političara.

No izbori su pred nama i nije ovde mesto da o tome razglabamo jer nas interesuje ovo u Ukrajini.

Građani na Trgu su rekli svoje i raspisani su izbori. No, ukrajinsko proleće baš kasni. Ničije šanse nisu ružičasto obojene jer Zapad ne hita s novcem a Rusija izvodi vojne manevre na granicama Ukrajine, koju priznaje u petom stepenu diplomatskog kapaciteta. Najbolje bi bilo da i Rusija i Zapad daju sve od sebe da se sačuva jedna i nedeljiva Ukrajina: uostalom ovo nije neki naš predlog već jedne grupe žena na Trgu Majdan – jer ko smo mi da nas neko sluša. To bi bio model očuvanja evropskog mira u momentu kada ni bogatom Zapadu nije lako. Mnoga su žarišta aktivirana pa ni Francuzi ne znaju šta će i kako će u Maliju, a V. V. Putin ima dva boka obolela, ovaj desni je na Dnjepru, levi je na Kavkazu prema Siriji, a bolest ne bira ni vreme ni mesto. Na nikada mirnom Kavkazu od Čečenije do Dagestana vehabije čekaju svoj trenutak, a to Putin zna, ali morao bi znati i to da u Ukrajini nije u pitanju separatizam ni agresivni nacionalizam jer Rusija je garant ukrajinskog državnog stanja. Na Krimu, u legendarnom Sevastopolju oglašavaju se neki „ruski građani“, odnosno to je ruska vojna i pomorska baza regulisana ugovorom do 2042. Privremene vlasti u Kijevu daju znake da bi to moglo i tako, ali niko nije siguran kako će reagovati snage u trećem Rimu jer sa zvonika moskovskog sabornog hrama se oglašavaju i crkvena zvona a svi znamo da se najdalje čuje ono „car-zvono“ Ivana Groznog koji je bio i naš srpski zet. To nije dobro jer u Ukrajini ima ravno deset samo pravoslavnih crkava, a tek katoličkih i protestantskih te onih grko-katoličkih odnosno unijatskih to niko precizno ne zna. Da bi crkve trebalo da zvone i to na mir i mirno rešenje, jedan je naš predlog za koji znamo da ništa ne znači. U Rusiji ne vole mnogo B. N. Jeljcina od koga je V. V. Putin nasledio položaj, jer je kažu „razvalio Rusiju“, a tek kod nas – kod nas ga bezmalo svi političari zovu „onaj pijani Jeljcin“. Ali taj i takav Jeljcin je imao jednu mudru ideju – pominjali smo je – sve činite samo ne radite onako kako su na Balkanu radili i razvalili su i Jugoslaviju i sebe same.

Kad proleće kasni dobro je imati ovo na umu ne samo zarad Ukrajine nego i zarad nas samih – ali videćemo.

A ogromne i mutne vode lenjog Dnjepra se valjaju onako lenjo kao što se vuku sve mutne vode s proleća – od ruskih bregova do Karpata i sve do Besarabije i Bukovine što je blizu nas i našeg Banata.

 
Peščanik.net, 02.03.2014.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)