Ideja „belih/nevažećih listića“ prošle nedelje ponovo je izložena kampanji izvrtanja smisla, zamena teza i ad hominem argumenata. Zastupnici ove ideje tu su predstavljeni kao istovremeno arogantni, naivni, infantilni, narcisoidni i morbidni, a Srbijanki Turajlić ostavljeno je da bira da li je komunista, anarhista ili ekstravagantna ličnost, na kraju intervjua za maksimalno nezavisno Vreme. U Utisku nedelje pokušana je i klasična fora sa diskvalifikacijom putem „političkih ambicija“ koje navodno imaju zastupnici akcije, ali je nekako sve odmah palo u vodu pošto tu baš niko trenutno nema političke ambicije (političke ambicije kod nas mogu da imaju samo političari, a da ih to ne diskvalifikuje). Tu se sve ne završava. U pomenutom intervjuu novinar je uspeo da nas izvesti da ideja o nevažećim listićima „iritira“ ljude. I epiteti koji se upućuju na račun savršeno demokratske, legitimne i legalne opcije i očigledno slabi navodni argumenti protiv nevažećih listića pokazuju da se ovde radi o nečem drugom.
Kroz odijum prema belim listićima, koji je racionalno neobjašnjiv, u stvari se pokazuju realni neformalni odnosi u našoj politici, odnosi koji su jedino važni za njeno funkcionisanje. Ovolika ljutnja i iritiranost javljaju se onda kada se prekrši neko osnovno neformalno pravilo. Kada neko ko je očekivao da će nešto sigurno dobiti, da ne postoji mogućnost da se dogodi nešto suprotno njegovim željama, ipak to ne dobije. A ovde je to pravilo jednostavno: mora se dati pristanak na vlast političko-tajkunske klase. U realnosti, političari sebe percipiraju kao bogove u odnosu na koje važi ona ista prva zaposvest: nemoj imati drugih bogova osim mene i uvek pristani na ono što bogovi od tebe traže.
Beli listići ne prihvataju ovu igru i zbog toga su političari i svita osuli toliko moralističke paljbe na njih. Tu se vidi kakva je prava priroda uobičajene priče o partokratiji i korupciji. Kada svita u okviru kontrolisane kritike govori o korupciji, onda mediji i političari rado prihvataju tu priču. Ali, kada neko pokaže da ozbiljno misli to o korupciji i partokratiji i da je izvukao neke konsekvence iz toga onda odjedanput sve postaje problematično. Pogledajte pitanja novinara Vremena na tu temu upućena Srbijanki Turajlić. U svakom pitanju oseća se sugestija da je sve o čemu profesorka priča besmisleno, baš u skladu sa jednom od marketinških linija koja dovodi u pitanje ovu akciju.
Te dve crte: negiranje osnovne arhi-ideološke matrice koja traži bezuslovan pristanak na zahteve političara i afirmacija govora koji je zaista integrisan oko javnog interesa i ne dopušta da ga zavedu manipulacije političara, čine da akcija belih listića može da postane prva prava građanska politička akcija kod nas. Ovo je prvi put da građani ne moraju da „zapušavaju nos“ da bi podržali neku političku ideju, već mogu da je prihvate bez ostatka, zadržavajući puni građanski integritet. I to je sigurno prva akcija koja ne uključuje davanje blanko poverenja nekim političarima. Ovde su bitni principi.
Glavna primedba koja se upućuje ideji o „belim listićima“, da oni ne mogu da pobede i da će oni koji budu glasali za stranke odrediti ko će biti na vlasti, u stvari pre ukazuje na prednost nego na manu belih listića. U Srbiji nije problem ko će biti na vlasti, već, kao što su mnogi primetili, problem je politička martica, odnosno, problem je šta može da radi onaj ko je na vlasti. Ako bi imali jednu stranku koja bi došla na vlast pomoću glasača koji će sada precrtati listić, onda bi u sistemu ostao izbor između korumpiranih i nekorumpiranih stranaka, a to nije izbor koji se traži. Nama je potrebno da se sistem promeni i u tu svrhu je potrebno poslati poruku svim strankama da se traži ta promena sistema.
Tako bi akcija nevažećih listića stala u istu ravan sa demonstracijama na Terazijama iz 91, studentskim protestima 96/97. i 5. oktobrom. Svi ti događaji bili su posledica želje građana Srbije da, koliko mogu, utiču da država bude bolja. Okolnost da bi sada to mogli da uradimo na glasačkim mestima, a ne na demonstracijama, sasvim je u skladu sa sadašnjim vremenom. Još jedna okolnost, da osim dve velike stranke imamo i dosta malih čiji se rejtinzi kreću oko cenzusa, pokazuje da bi nevažeći listići, osim slanja poruke, mogli da imaju i sasvim konkretan efekat neprolaženja malih stranaka u parlament. A velike stranke, koje nisu ništa bolje od malih, sigurno bi lepo čule tu poruku.
Oni koji argumentišu da će se vlast, čak iako bude 70-80% nevažećih listića, ipak formirati, samo pokazuju koliki je stepen nedemokratije za njih prihvatljiv u Srbiji. To je, naravno, potpuno besmisleno. Hajde da probamo da bude toliko nevažećih listića i vidimo da li bi to nešto promenilo ili ne bi.
Postoji još jedan argument koji kaže da je akcija nevažećih lsitića povratak u devedesete. Možda, ali u najbolji deo devedesetih, na građanske proteste. Čini se da je upravo obrnuto, oni koji danas misle da bi na izborima trebalo da glasamo za ili protiv nacionalizma, za ili protiv politike oko Kosova, precizno opisuju kako je izgledala politika devedesetih i dobrog dela prve decenije dvehiljaditih. Za promenu, evo neka se političari izjašnjavaju za ili protiv politike u vezi sa Kosovom, pošto nemaju više mogućnost da ratuju, ne mogu puno da zabrljaju, a mi ćemo se izjašnjavati za ili protiv korupcije.
Iritacija i kampanje koje se vode protiv ideje „nevažećih listića“ samo pokazuju da ta akcija pogađa u srž problema. Zato je precrtati listić nešto savršeno aktivno, smisleno, efektno, relevantno, konsekventno, demokratsko, legitimno i legalno. Ogromna većina argumenata koji to negiraju samo su nepotrebno blamiranje. Umesto toga bolje je da protivnici akcije objasne zašto će glasati za stranke koje su, i po njihovom mišljenju, „korumpirane do bola“.
Filozofija.info, 25.12.2011.
Peščanik.net, 26.12.2011.
