Negde početkom oktobra patrijarh Pavle je, pod bremenom starosti i bolesti, navodno podneo „molbu“ za penziju. Oko bolničkog odra umornog i bolesnog čoveka započele su crkveno-političke igre bez granica, surova borba za vlast. Patrijarh je izbačen iz jektenije, a patrijarsi se vekovima pominju pod svojim imenom u liturgiji. A nikome smetalo nije kada je doktor Koštunica 2000-te pomenut na tom mestu.

Famozne molbe nigde nema i, pritisnuti nevoljom, saborski su oci smislili još jednu: molbu patrijarhu da ostane na čelu SPC. To liči na nas. I napokon smo saznali – iskazao je to D. Kalezić iz Crkve – da „ni tekst ni potpis nisu autentični“.

Onda je neko kazao strašne reči – puč u SPC. Tu se ova „igra“ zaplela tužno i ružno.

Onaj ko je čitao poznato delo K. Malapartea „Tehnika državnog udara“ zna važna pravila: pučevi se izvode samo kada imaju maksimalne izglede na uspeh. Grešku koja se zove neuspeh ozbiljni pučisti ne prave, jer ako puč uspe, oni su revolucionari i reformatori, a ako ne uspe, oni su pobunjenici protiv ustavnog ili kanonskog poretka i tu je njihova sudbina zapečaćena. No u Srbiji to ne mora da bude tako. Ovde ni pučisti nisu ono što su nekada bili. Kada je sabor okončan, ispalo je da puča nije ni bilo – jer nije uspeo. Puča odjednom nema, a pučisti nastavljaju svoje „igre“. Stari patrijarh „umoljen“ je da ostane na čelu SPC, gde se on sve vreme i nalazi po Ustavu SPC. U ovim rečima ima paradoksa samo za one koji ne žive u zemlji Srbiji. To pokazuju analize kojima su zbivanja među saborskim ocima propratili strani stručnjaci. No mi za to ovde mnogo ne dajemo. U žestokim sukobima – koji su srećom prošli samo uz manje intervencije hitne pomoći – oci su se  podelili na „novotarce“ i „zilote“, odnosno reformatore i ekstremiste-fanatike.

Tu se već nije lako snaći. Godinama gledamo ratnički ostrašćenog mitropolita Amfilohija, a sada se i njemu dogodio narod u obliku demonstranata „zilota“. Pa se ljudi pitaju: ako je on reformator, kakvi li su tek konzervativci.

Neko je hteo da od SPC načini privezak svojoj političkoj partiji i to mu je uspelo. Munje i gromovi ove borbe za vlast remete starački san patrijarha na VMA. Niko se ne usuđuje da kaže koliko su državne strukture moći – posebno tajne službe – kumovale svemu ovome. Pred dvorom srpske patrijaršije gomilaju se automobili i specijalni džipovi crkvenih kneževa (na voznom parku bi im pozavideo i Veliki vojvoda od Lihtenštajna).

K. Malaparte nije predvideo srpske državne i crkvene pučeve, koji su tako planirani da se mogu svrstati u tip „odgođenih“. Evo, sada puča nema, ali su pučisti ostali tu, uvek spremni da ponovo prionu na posao. Iskrena namera starog patrijarha da pomogne razgoropađenoj sabraći arhijerejima nije sporna – nevolja je u tome što on to neće moći dugo.

Dolazi vreme da se SPC suoči sa sopstvenom „igrom“.Tu je pala još jedna reč – lustracija, koja je u SPC nužna i koja je obavljena u većini crkava na pravoslavnom Istoku. Munje i gromovi su dočekali pisca ovih redaka kada je pre nekoliko godina to javno kazao. Ali sada ima nade: o lustraciji govore i neki episkopi SPC. Možda će taj proces i uspeti, ako se u sve opet ne upletu tajne službe i moćnici ministarstva vera, koje kod nas spada u ministarstva sile. Probleme neće rešiti ulica i demonstranti. Niko nema hrabrosti da podseti oce kako nam je rečeno: „činite tako svijetu da vam povjeruje“.

Do majskog sabora ni jedna strana neće sedeti skrštenih ruku. Niko neće „tonuti u postu i naslađivati se lišavanjima“, kako stoji kod jednog od crkvenih otaca. A peščanik crkveni melje sitno i pesak teče. Svi znamo odakle je ono da „ne zidamo na pesku svoju zidanicu“.

Pitanje je samo znaju li to naši pučisti i antipučisti.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 19.11.2008.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.