Joseph Kaczmarek, AP
Joseph Kaczmarek, AP

Izjavom Mehe Omerovića, Predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Skupštine Srbije da je “na državi da sada ispita ko finansira ovakve stvari u Srbiji”, načinjen je pun krug. Izjava se odnosila na raspravu koja je trebalo da se održi u Kancelariji za ljudska i manjinska prava i na kojoj je trebalo da se predstavi model Zakona o istopolnim zajednicama, uz još dva modela zakona koji je uradio Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS). Ovom izjavom je neko ko bi trebalo da prednjači u zalaganju za ljudska prava dao do znanja ne samo da o nekim stvarima ne sme ni da se razgovara u Srbiji, nego da treba istražiti ko o takvim taboo temama želi da razgovara. Poslanik Omerović veoma dobro zna da je u pitanju razgovor kako da država omogući lakši život jedne od najdiskriminisanijih grupa građana Srbije makar formalno, jer ostaje pitanje koliko bi se pripadnika LGBT zajednice odlučilo za registraciju svoje zajednice, plašeći se da zbog registracije mogu biti iznova diskriminisani.

Zašto je načinjen pun krug? Kada smo svake godine u proteklih pola decenije pokušavali da kroz organizaciju Beograd Prajda pokažemo da Srbija ne mora nužno biti nasilno društvo i da su nam sada neke minimalne ustavne slobode zaista garantovane u praksi, doživljavali smo šamare od strane države i njenih predstavnika. Na pomen slobode okupljanja, svi su klimali glavom kao da se to podrazumeva u Srbiji i uvek dodavali neko veliko ALI. “Ali morate li baš na ulici”, “ali morate li baš da šetate”, “ali zašto morate u centru grada, zar ne može na Ušće”, “ali zar ne shvatate da tako provocirate”, “ali zar ne postoje neke organizacije koje nisu za javno pokazivanje seksualnosti”, “ali ja ne volim ni kada vidim pokazivanje heteroseksualne seksualne orijentacije u javnosti”, “ali ja znam mnogo gejeva koji nisu za taj vaš Prajd”, “ali vi time ništa nećete postići”, “ali Srbija još nije spremna za TO”, “ali TO niko neće u Srbiji, već to guraju iz EU” – bili su samo neki od ali-argumenata koje sam slušao sve ove godine, a sa ciljem da se ostane u famozna četiri zida. Jedina razlika je bila u tome ko je i kakvo ALI izgovarao. Najmanji je problem kada nešto takvo izgovore jagodinski Palma i Dveri (jer takvi koji na mržnji prema LGBT zajednici prikupljaju političke poene postoje u svakom društvu). Najveći problem su ambivalente izjave svih političara, ali i drugih koji se smatraju elitom, a koji ne staju u odbranu najosnovnijeg prava u demokratiji bez obzira da li te gejeve vole ili ne vole. Nadam se da će jednog dana kada Prajd postane posve obična stvar u Srbiji, neko uraditi publikaciju sa svim ovim izjavama, tekstovima i stavovima.

I dok ove 2013. godine traje čudna medijska kampanja davanja ogromnog prostora vestima iz sveta kojima se želi dokazati da i tamo postoje dileme u vezi sa LGBT zajednicom (npr. čitajući medije u Srbiji ispada da će u Francuskoj izbiti revolucija zbog protivljenja izjednačavanju gej i strejt brakova, da će se u Britaniji torijevci raspasti zbog usvajanja sličnog zakona iako su činjenice sasvim drugačije) – u Srbiji su počeli razgovori o Zakonu o istopolnim zajednicama. Nije brak i nema usvajanja dece. Samo razgovori, nije formirana ni radna grupa, niti je Vlada usvojila predlog, a tekst nije ni pred poslanicima. Predstavljen je samo model zakona koji bi rešio sve ono što se odnosi na dve osobe koje žive zajedno – pravo na nasleđivanje, međusobne imovinske odnose, izdržavanje, pravo na poresko oslobođenje, prava u slučaju bolesti (drugog člana zajednice), prava iz penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja i sl. Dakle, zakon se upravo bavi onim što je dvema osobama važno kada ostaju u četiri zida. Nema nikakvog paradiranja u tome što će jedna devojka koja ostane bez posla moći da dobije zdravstvenu knjižicu na osnovu osiguranja svoje devojke sa kojom živi 10 godina. Koje to pravo će biti uskraćeno svim heteroseksualnim građanima Srbije zbog toga što će dva geja moći da naslede jedan drugog? Nijedno.

Međutim, umesto da objasni građanima kojima možda sve do kraja nije jasno, poslanik Omerović je, na moje veliko iznenađenje, izneo gomilu neistinitih informacija. Počeo je sa izjavom da ovakav zakon postoji u 6 zemalja Evrope, iako je činjenica da je brak za osobe istog pola moguć već u 9 zemalja Evrope, registrovano partnerstvo u 14 i partnerstvo bez istih prava u 1 zemlji Evrope. Ukupno 24 pravna sistema Evrope pravno regulišu postojanje zajednica osoba istog pola i jasan je trend da će ovaj broj rasti. Ako je možda neko i poverovao da je u pitanju omaška zauzetog poslanika, onda njegove izjave da se “ovakav zakon ne primenjuje ni u EU” i da “iza ovog zakona neko stoji i da je sada na državi da ispita ko finansira ovakve stvari u Srbiji” (u tekstu “Britanci guraju Srbe među gejeve”) – predstavljaju (u najmanju ruku) skandalozno ponašanje ne bilo kog narodnog poslanika, već onog koji je od 250 izabran da bude Predsednik odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova.

Zaključak je dakle da LGBT osobe u Srbiji ne mogu na ulicu, ne mogu javno pokazati svoj identitet na unapred prijavljenom javnom skupu, sem ako prijavljivanje skupa nije tajno i danas za sutra. Država im neće dozvoliti da LEGALNO žive zajedno. Mogu biti samo ilegalci. Na kraju, država će sabotirati i pokušaj da se razgovara o legalizaciji života u četiri zida. Maske su pale, jasno je da uopšte nije u pitanju nijedno ALI u vezi sa Prajdom, niti nemogućnost da država osigura bezbednost. U pitanju je homofobija.

Peščanik.net, 01.06.2013.

LGBTQIA+