Put preko okeana

Baš u trenutku kada se premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić počeo pakovati za put u Ameriku, u to “pakovanje” uključila su se dva ovdašnja značajna politička igrača: predsednik Srbije Tomislav Nikolić i predsednik Republike Srpske Miroslav Dodik. Nikolić je u Vučićev kofer ponudio svoju “Platformu za Kosovo”, a Dodik je u njega pokušao da ugura najavu svog “Referenduma o samostalnosti” koji bi se, navodno, održao kroz tri godine. Sa ta dva “teška slučaja” spomenuti Vučićev kofer, već i inače veoma težak zbog niza drugih stvari, mogao bi postati pretežak za toliko dugo prekookeansko putovanje.

Na drugoj strani imamo pomalo tajanstvenu najavu samog premijera Vučića da će u predstojećim razgovorima sa potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom zatražiti američku podršku za ubrzanje približavanja Srbije ulasku u Evropsku uniju. Za nas, koji nismo naročito upućeni u suvu međunarodnu politiku, ta najava bi mogla da znači da Beograd u Vašingtonu traži takav stav oko saradnje Srbije sa NATO alijansom, koji bi bio prihvatljiv za Brisel u nastavku srpsko-evropskih pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. A taj stav je verovatno u korelaciji sa okvirima srpske politike prema Kosovu i Bosni i Hercegovini – prihvatljivim za SAD. U tom smislu, Nikolićeva i Dodikova akcija u direktnoj su suprotnosti sa nadama premijera Vučića da sa puta u Ameriku može da se vrati sa boljim kartama za put Srbije u Evropu.

Da li se od Vučićevog puta u SAD može očekivati i nešto opipljivo za poboljšanje naših ekonomskih prilika? Ukoliko ta poseta prođe dobro, može se špekulisati da će Srbija ponovo moći da zatraži neke povoljne “arapske kredite”, dakako u onim zemljama u Zalivu u kojima se američka blagonaklonost prema određenim klijentima smatra svojevrsnom “garancijom” za plasiranje finansijskog kapitala ili možda, grubo rečeno, tamo gde američki menadžeri brinu o ukamaćenju arapskih “petro dolara”.

Drugo je zanimljiva mogućnost, koju je sam Vučić spomenuo u intervjuu sa grupom urednika srpskih medija na TV B92 (u nedelju), da SAD ponude neku mogućnost za “diversifikaciju izvora snabdevanja gasom Srbije”. Verovatno se misli na američke pokušaje da se Evropi u celini, pa tako i Srbiji, otvore mogućnosti za uvoz američkog utečnjenog gasa iz škriljaca kako bi se smanjila zavisnost od uvoza ruskog prirodnog gasa. S tim u vezi treba primetiti da ako je projekat Turski tok (u režiji Putina i Erdogana) za snabdevanje centralne i južne Evrope gasom još uvek “na dugom štapu” – onda je izgradnja luka za prijem američkog utečnjenog gasa (bilo na Jadranu ili na obali Crnog mora) na još dužem štapu. Ipak, ostaje nam da vidimo da li će Bajden ponuditi nešto novo ili nešto konkretnije i jeftinije od onoga što do sada kola evropskom energetskom čaršijom.

Neko će se, povodom mudrovanja o eventualnim ekonomskim benefitima koje Srbija može očekivati posle susreta Vučić – Bajden, setiti i da su SAD glavni akcionar Svetske banke i najuticajniji član MMF-a. Po inerciji, i danas se suviše “staromodno” procenjuje da “direktive” iz Bele kuće u Vašingtonu mogu da odobrovolje ili oneraspolože vođstva bretonvudskih institucija, što je svakako preterano. Ipak, “američki glas” u ovim svetskim finansijskim centralama ne sme se potcenjivati, pa se, možda, posle aranžmana Srbije sa MMF-om (pre svega) može očekivati da Vučić indirektno, preko uticajnog Bajdena, zatraži dodatno razumevanje u vrhu Fonda za krupne privredne teškoće Srbije, pa i usporenu dinamiku sprovođenja obećanih reformi.

Kad je reč o bilateralnim ekonomskim odnosima Srbije sa SAD, srpski premijer malo šta može da dobije u Vašingtonu, sem ljubaznih reči i večito “širokih i neiskorišćenih mogućnosti”. Tu postoje dva načelna izuzetka. Prvi je da Srbija sada već spada u malu grupu zemalja koja odbija genetski modifikovano semenje i hranu, što Amerikanci obično traže od partnera u međudržavnoj razmeni (kao i Svetska trgovinska organizacija). Drugo, Bajden i Vučić mogu da obznane da je napokon odobreno uspostavljanje direktnih avio letova na liniji Beograd – Njujork i, možda, neke druge aerodrome u SAD. To bi bila dobra vest za Er Srbiju i one građane Srbije koji imaju novca i interesa da komfornije putuju preko okeana nego što su to do sada činili. A meni se čini da je tu reč o maloj grupi građana Srbije (kao što je, na primer, divno što će svako u Srbiji preko mobilnog telefona već sutra moći da kupi Lambordžini – ukoliko ima dovoljno novca na tekućem računu).

Put preko okeana, na koji početkom juna kreće premijer Aleksandar Vučić, uprkos tome što od njega ne treba očekivati čuda, očigledno je veoma značajan za Srbiju. Meni se čini da su taj značaj zasad bolje razumeli oni kojima se taj put baš ne sviđa.

Novi magazin, 29.05.2015.

Peščanik.net, 29.05.2015.