Decenija neograničene vlasti i ulizičkog okruženja promenila je Putina i on je potpuno izgubio sposobnost da čuje druge i sebe. Kod nas u Rusiji to prolazi. To prilično dobro prolazi i na Zapadu. Nikada ne znajući baš tačno o čemu se radi, Zapad ljubazno i sa osmehom klima glavom, sve dok mu se ne uskrati sveža zemička za doručak. Ali Poljska nije Zapad. Poljska ne samo da zna šta je komunizam, već mu oseća ukus, miris i prepoznaje ga na dodir. Poljska se seća odvratnog čorbuljaka, smrada kolektivnih klozeta u logoru i dodira hladnog valtera na potiljku. Ma kakav, bre, Putin i njegovi govori u mangupski proceđenom maniru! Ni hiljadu Cicerona ne mogu ubediti Poljake da se u bajatom Molotov-Ribentrop kolaču nalazi i jedno zrno suvog grožđa.
Putin je Poljacima napričao svašta, ali ovo je bio vrhunac: „ Ako govorimo o objektivnoj oceni istorije, moramo razumeti da ona nije jednobojna, već raznolika i da je na svim stranama učinjeno mnogo grešaka. Sve te greške, svaka na svoj način, sazdale su uslove u kojima je nacistička Nemačka započela vojnu agresiju nezapamćenih razmera. To je ono na čemu moramo da radimo, ako želimo objektivnu sliku stvari. A ako neko želi da iz tog već ubuđalog kolača za sebe iščeprka poneku grožđicu, a da svu buđ ostavi samo jednom od učesnika u tom procesu, ništa dobro iz toga neće izaći.“
Poštovani čitaoci, da li razumete novogovor? Da proverimo. Šta je to „objektivna ocena istorije“? U kompjuteru integrisani i obrađeni radovi istoričara iz Amerike, Engleske, Francuske, Poljske, Estonije, Rusije, Kine, Zimbabvea…? Ne, ni slučajno! Objektivno je ono što govori Kremlj. Šta je to što „mi moramo da razumemo“? Ko su to „mi“? Putin i Medvedev? Ne, kada mi kažemo „mi“, mi pod time podrazumevamo „vi“. Pa mi već znamo da istorija „nije jednobojna“, ali vi to ne znate. A trebalo bi da znate.
Idemo dalje. Kako se reč „jednobojan“ sa novogovora prevodi na ruski? To na ruskom znači da ne treba govoriti o tome da su Staljinovi dželati, bez istrage i suda, streljali 20.000 zatočenih, nenaoružanih i nedužnih poljskih intelektualaca (ne zarobljenih, jer mi nismo bili u ratu). Ko tako govori, on boji istoriju nedoličnom bojom. Radi objektivne istine, obojene celim spektrom duginih boja, moraju se pomenuti zarobljeni crvenoarmejci u Berjozi-Kartuzskoj, pakt Pilsudskog i, ako skoknemo na sam početak XVII veka, Lažni Dimitrije. Mi ne zaboravljamo odakle nam je on stigao. I na svemu tome, kaže Putin Poljacima, „mi (to jest vi) moramo da radimo“. On je izgleda pomislio da je doputovao u zemlju idiota.
Ali Putinov „buđavi kolač“ je stvarno poseban slučaj! Autor po pravilu ne zamara svoga čitaoca naporima koje je uložio u to da pronađe prave reči za svoj tekst. Sada ću prekršiti to pravilo, jer u tu metaforu je toliko toga nadrobljeno i umućeno, da se već pola sata mučim sa terminima i epitetima, ne bih li pronašao kratku i preciznu odrednicu za Putinovo pekarsko čudo. Prvo, istorija kao nauka ne poznaje bajato pecivo. Istraživanje bilo čega što se ikome, ikada, igde događalo, za istoriju je večno sveži hleb. Onda, tu je uvredljiva, surova okorelost duše koja je iznedrila ovu sliku – 1939. godina je za Poljake još uvek otvorena rana. U rastrzanju svoje domovine između Nemaca i Rusa oni ne vide ni grožđice ni buđ, već samo reke vlastite, još nezgrušane grimizne krvi. Tu je i piljarska sitničavost – sa koliko revnosti je taj čovek proračunao kome idu grožđice, a kome buđ. Tu je i politička skleroza, jer Putin je očigledno zaboravio kojim povodom je došao u Poljsku. To nije bilo obraćanje ljudima koji su tog toplog jesenjeg dana došli na izlet, nego govor na godišnjici podmuklog napada na zemlju u kojoj si ti gost i visoki rukovodilac iz jedne od zemalja učesnica događaja. Tu je i politička kratkovidost – zajedljivošću i zlobom se ne mogu graditi dobri odnosi sa jednom od najvećih zemalja Evrope. Probija i klinačka samozaljubljenost na svome vrhuncu. Kod kuće je navikao da se pred ushićenim krdom klimoglavih rukovodilaca izražava polupsovkama, pa je to učinio i ovde i, gubeći iz vida da se nalazi pred sasvim drugačijom publikom, bubnuo je još jednu nepristojnu improvizaciju.
Hitler i Staljin su pre 80 godina iskezili krvave očnjake i bacili se na komadanje Poljske. Staljin ima svog formalnog naslednika i to je, ako na momenat zaboravimo krajnje sumnjivi kremaljski duomvirat, bivši komsomolac Vladimir Putin. Hitlerov naslednik je bivša komsomolka Angela Merkel. Za Putinov „kolač“ već znate, a da vidimo šta je rekla gospođa Merkel: „Saginjem glavu pred žrtvama rata i divim se njihovoj hrabrosti. Naravno, svesni smo toga da će vaši ožiljci dugo boleti. Mi Nemci nikada nećemo zaboraviti naše partnere sa Istoka i sa Zapada koji su prokrčili put ka preporodu i obnovi naših odnosa. I čak ni u mislima ubuduće se nikada više neće desiti da na bilo koji način ponovo pođemo onim putem koji je pre mnogo godina izabrala Nemačka.“
Vidite li kako je kancelarka Merkel obojila istoriju svoje zemlje samo jednom bojom?
„Ubuduće se nikada više neće desiti…“ „Čak ni u mislima…“ „Na bilo koji način…“ Sve je premazala jednom jedinom bojom i nije, kao Putin, ni malo poradila na koloritu. Mogla je, recimo, da napravi sledeće nijanse – pre nego što je usmerio svoje tenkove na Poljsku, Hitler je pola godine ljubazno molio Poljake da mu dopuste da prođe do Gdanjska, tada Danciga, u kome se nemački govorio čistije nego ukrajinski u Lvovu. 1. septembra 1939, na dan napada Nemačke na Poljsku, Amerikanac Vilijem Širer, autor hrestomatije „Uspon i pad Trećeg rajha“, slušao je Hitlerov govor u Rajhstagu. I nakon mnogo godina Širer se sećao koliko je taj govor bio uverljiv. Gebelsov dosije o poljskoj verolomnosti po svojoj verodostojnosti je sasvim uporediv sa agitpropovskim. Ali sve te jarke boje gospođa Merkel je zanemarila i odbila da se bavi grožđicama.
Još od vremena kada je bio predsednik, Vladimir Putin sebi daje pravo da upravlja istorijom. To nije samo površni utisak o sklonostima našeg lidera. Putin stvarno ne razume da su predsednik i premijer privremene funkcije, na kojima se nađu i slučajno izabrani ljudi. Kako bilo, oni nisu „vlasni“ da određuju tok astronomije, hemije, filologije i ostalih fundamentalnih nauka. Putin stvarno ne zna da naučnici ne snose odgovornost za to kako će se u praksi koristiti rezultati njihovih istraživanja. On ne vidi razliku između brzoplete političke propagande i istorije koja je prosto nauka. Otuda ta iskrenost koja izaziva zaprepašćenje onih njegovih sagovornika koji nisu prošli kurs putinskog novogovora. „Državna duma Ruske federacije i naš parlament osudili su pakt Molotov-Ribentrop“, gordo je saopštio, da bi odmah dodao: „Mi s punim pravom očekujemo da i sve ostale zemlje koje su pravile pogodbe s nacistima, učine to isto. I to ne na nivou političkih izjava njihovih lidera, već na nivou političkih odluka“.
Svi znaju sa koliko napora je u vrhovnom savetu SSSR-a, pa u vreme Jeljcina, jedva progurana osuda tajnog pakta. Tu nema mnogo razloga za hvalisanje. Ali Putin to čini, isturajući u prvi plan druge zemlje „koje su pravile pogodbe sa nacistima“. Da li znate još neku državu, osim SSSR-a, koja je potpisala tajni protokol sa Hitlerom o okupaciji susednih zemalja, a zatim u vojnom savezu sa nacistima započela Drugi svetski rat? Ako je Putin zna, neka je imenuje. A ako ne zna, neka nam objasni šta „to isto“ treba da bude učinjeno. I zašto je to, vrag će ga znati koje, „isto“ zabranjeno činiti na nivou izjava političkih lidera. I koje to „političke odluke“ mora da sprovede, recimo, Poljska? „Ako me pamet ne vara“, pakosno je napomenuo Putin, „Poljska je 1938. potajno, pod okriljem Minhenskog dogovora, odrezala dve oblasti od Čehoslovačke. A još pre toga, ona je (nikako da se smiri naš erudita) zahvatila Šleziju. To Hitler nije mogao da joj oprosti“, elegantno je završio sa svojim istorijskim inovacijama nacionalni lider Rusije, pred zabezeknutim licem zemlje u kojoj je boravio kao gost u kratkoj poseti. Ponašao se kao da su ga nemačka i češka vlada ovlastile da ih zastupa u rešavanju bilateralnih problema sa kojima Rusija nema nikave veze.
Naši ratni gubici u ljudskim žrtvama oduvek su bili upotrebljivi (i još uvek su) u političkoj propagandi. Nikada se ne pominje da je deo tih žrtava stradao zbog žustrog Guderijana i tupoglavog Vorošilova. Putin nastavlja sovjetsku tradiciju zaokrugljivanja broja žrtava: „Samo za oslobađanje Gdanjska svoje živote je dalo više od 53 hiljade vojnika i oficira Crvene armije. U poljskoj zemlji leži 600.000 mojih sugrađana koji su nas približili pobedi nad nacizmom. Šesto hiljada! A od 55 miliona koji su pali u Drugom svetskom ratu, više od polovine su bili sovjetski građani. Zamislite se malo nad tim zastrašujućim ciframa“.
U Drugom svetskom ratu Poljska je izgubila 17,5 posto svog stanovništva. To je više i od Nemačke (7,2%) i od SSSR-a (15,3%). Poljski premijer Donald Tusk je u svom govoru izbegao ova jeziva poređenja: „Niko u Poljskoj nije zaboravio, niti će zaboraviti, koliko je krvi sovjetskih vojnika proliveno po našoj zemlji dok su nas oslobađali od Hitlerove okupacije“. Putin je na to, prelazeći pogledom po besprekorno održavanom groblju palih sovjetskih vojnika, sa odobravanjem klimao glavom. „Sovjetski vojnici su nas oslobodili 1945“, nastavio je poljski premijer, „ali nisu mogli da nam daju i slobodu, jer je ni sami nisu imali“. Ovde je klimanje glavom izostalo.
Bilo bi divno kada bi sve što je naš premijer izgovorio u poseti Poljskoj moglo da se opravda njegovim lošim oratorskim darom i neotesanom prirodom. Pominjući svoj voljeni gas (to je deo obaveznog sastava), Putin je izrekao zadivljujuću rečenicu: „Bez namere da bilo koga optužujem, mislim da je neophodno sagledati korupcionašku dimenziju poljskog protivljenja Severnom toku“. Stvarno elegantan pristup rešavanju „složenih bilateralnih odnosa“. Naime, na zajedničkoj konferenciji za novinare dva premijera, poljski je rekao: „Mi smo skeptični u vezi sa projektom gasovoda Severni tok“. Na to je naš premijer uzvratio: „Neki hoće da predstave Severni tok kao nekakvu anti-poljsku odluku“. A onda je onako po kremaljski odsekao: „To nije tačno“. Odnosno, mi smo tu da procenimo šta je Poljacima potrebno, a ne tamo neki.
Ovde se ne radi samo o neodgovornoj improvizaciji na riskantne teme. Poseta Poljskoj je pokazala zašto je Putinova desetogodišnja vladavina dovela do izolacije Rusije. Da nemamo bombe koje smo nasledili i gas koji nam je Bog poklonio, sa nama bi prosto svi u svetu prestali da razgovaraju. Ruska spoljna politika vodi u ćorsokak, a stil njene diplomatije više ne može da izdrži ni blagonaklonu kritiku. Prostije rečeno, Putin se bavi poslom koji ne ume da radi. I budući da je lord Akton u pravu kada kaže da apsolutna vlast apsolutno kvari, nema nikakve nade da će poljski sindrom prestati Putinovim povratkom u Rusiju.
Vladimir Nadein, Ежедневный журнал, 03.09.2009.
Sa ruskog preveo Haim Moreno
Peščanik.net, 10.09.2009.
