Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić u poseti Beogradu

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić u poseti Beogradu

Pošto je predsednik republike najavio „građanski rat“, predsednik vlade požurio je u Moskvu po „oružje“ i „oruđe“. I to ne bilo kakvo, nego baš odbrambeno, e kako bi Srbija mogla da zaštiti svoju teritoriju. Tako su predsednik republike i predsednik vlade nastavili da složno zveckaju oružjem (i oruđem), a da uopšte nije jasno zašto to rade. Istina, za razliku od predsednika republike, predsednik vlade zvecka umerenije, jer valjda želi da se predstavi kao realna osoba. Tako će on 28.10.2015. novinarima na Moskovskom međunarodnom forumu reći: „Nije realno da previše toga kupimo, ali nešto oružja ćemo nabaviti“. Zašto predsednik vlade želi da kupi previše oružja, pa se onda novinarima (i to na „međunarodnom forumu“) izvinjava što to ne može, teško je dokučiti. Možda on zapravo misli da oružja nikada nije previše. Ili uopšte ne misli, nego izgovara šta mu prvo padne na pamet. Iz izjave predsednika vlade dalo bi se zaključiti da bi on, samo da ima dovoljno novca, sve potrošio na oružje (i oruđe), čak i ako bi sve to bilo čisti višak. Ali pošto novca nema, nešto oružja ćemo dakle ipak kupiti, iako njemu izgleda da to neće biti dovoljno.

Iz izjava predsednika vlade stiče se utisak da on, umesto da radi svoj posao koji je, kako sam kaže, vođenje računa o zaštiti teritorije i građana – „generalno, posao premijera i vlade je da brinu o bezbednosti zemlje“ – čini upravo suprotno. Pošto je praktično priznao da Srbija nema dovoljno novca da kupi oružje koje joj je potrebno da bi se odbranila od eventualnih napada, predsednik vlade je u stvari ugrozio bezbednost zemlje. A da on izgleda zaista očekuje da će Srbiju neko napasti, vidi se ne samo iz toga što jasno naglašava da „nećemo da nabavljamo oružje koje je, nazovimo ga takvim, ofanzivno, ali moramo da zaštititimo svoju teritoriju“, već i iz optužbi koje je uputio susednim državama, sve kao praveći se Toša, jer, eto, „ne razume zašto su nekima u regionu potrebna razorna ofanzivna oruđa“. Od nemuštih, neukih i na prvi pogled kontradiktornih izjava predsednika vlade ipak se sklapa mozaik na kome vidimo sledeću sliku: države u regionu se naoružavaju ofanzivnim oružjem; to čine zato što od Srbije žele da otmu delove njene teritorije; Srbija nema novca da kupi dovoljno oružja da se zaštiti; ali predsednik vlade će učiniti sve da se nešto defanzivnog oružja (i oruđa) ipak nabavi i tako osigura bezbednost zemlje.

Rečima samog predsednika vlade od 29.10.2015: „Mi smo valjda ili očigledno jedina zemlja koja ozbiljno, ni taktičko, a kamoli strateško naoružanje i oruđe nije kupovala u prethodnom periodu. Nemamo dovoljno novca i ne možemo tu da se razbacujemo, ali mislim da ćemo na pametan način naći dovoljno resursa da našu teritoriju zaštitimo… Ne razumem zašto su nekima u regionu potrebna razorna ofanzivna oruđa… Ja kao predsednik vlade imam obavezu da se ne pravim blesav i da ćutim i skrivam to od očiju javnosti. Verovatno će mi neko zameriti što želim da sačuvam našu zemlju, njenu teritoriju i nezavisnost, ali ja se time ponosim. Ako sam nekome smetnja zato što hoću da zaštitim naše građane u svakom tenutku, onda je greh u meni i dobro bi bilo da što pre organizujete moje rušenje.“

„Valjda ili očigledno“ nešto slično nijedna razumna osoba ne bi mogla da izgovori. Od koga to hoće da sačuva zemlju predsednik vlade? Ko se to sprema da građane Srbije gađa, kako kaže predsednik vlade, „balističkim raketama“, a on naprosto nije „blesav“ da o tome ćuti? Ko još, pored njega lično – kada sklapa „poslovne“ aranžmane kao što je, recimo, Beograd na vodi – ugrožava teritoriju i nezavisnost Srbije? Kakve su se to ratne pretnje nadvile nad „Srbe“ i Srbiju, pa sad predsednik vlade mora da ih štiti s to malo para što je ostalo? S druge strane, nije li nas sve do sad predsednik vlade uveravao da ugled zemlje na čijem je čelu raste, te da Srbija nikada nije imala više prijatelja? Šta se to preko noći promenilo? Kako su se to „prijatelji“ preobratili u „neprijatelje“? I koliko ćemo čekati do novog „prijateljskog“ preobražaja?

Sva je prilika da se uzalud postavljaju ova pitanja. Predsednik vlade će iz katastrofičnog „odbrambenog“ diskursa kojim dominiraju „balističke rakete“ čija su meta građani Srbije, s lakoćom apsolutne nepromišljenosti i neodgovornosti skliznuti u umirujući diskurs ekonomije. Pa ćemo od njega čuti i sledeće: „Želim da mi proizvodimo što više oružja i oruđa jer to podiže naš BDP, a služi istovremeno i zaštiti našeg naroda, građana i naše zemlje“. Kakva je razlika između „naroda“ i „građana“ lako je razumeti kada je u pitanju ovaj predsednik vlade: reč je tu i dalje o radikalskoj nesposobnosti da se jednom konačno izađe iz etnonacionalne kontradikcije. Etnička grupa i nacija nikada se ne mogu bez ostatka preklopiti, i zato radikalski um – u neiskrenom nastojanju da zvuči pristojno – mora da pomene i narod i građane, gde „narod“ ima etničku, a „građani“ nacionalnu dimenziju. S tom kontradikcijom lako bismo pak izašli na kraj, da se ta etnonacionalna pojmovna zbrka ne tiče i „teritorija“. Za radikalski um, odbrana teritorije onda više nije isto što i odbrana zemlje, jer treba braniti i teritorije izvan granica, ako se na njima nalazi „narod“. Zaludno je sad objašnjavati radikalskom umu da oružje (i oruđe) – „taktičko“ ili „strateško“, svejedno – upotrebljeno za zaštitu tih „narodnih“ teritorija nikako ne može biti „odbrambeno“, nego samo „ofanzivno“. To je nemoguć posao: za radikalski um napad je uvek najbolja odbrana.

Jedini novi element u radikalskim „ratničkim“ spekulacijama, jedino mesto gde stara radikalska pamet – naučena da svet strogo deli na prijatelje i neprijatelje (i unutrašnje i spoljašnje) – želi da pokaže da se promenila i prilagodila novim okolnostima, jeste pominjanje novca, to jest BDP-a. Evo kako sada izgleda slika propuštena kroz radikalsko tranzicijsko sočivo: države u regionu se naoružavaju ofanzivnim oružjem; to čine zato što od Srbije žele da otmu delove njene teritorije; Srbija nema novca da kupi dovoljno oružja da zaštiti „narod“ i „građane“; uprkos tome, predsednik vlade će učiniti sve da se nešto defanzivnog oružja ipak nabavi i tako osigura bezbednost zemlje; pored toga, pokrenuće i proizvodnju domaćeg oružja i oruđa jer to podiže BDP, a dobro je i za zaštitu. Radikalska tranzicijska ekonomija na delu: dobro je što nas okružuju neprijatelji, to pozitivno utiče na rast domaćeg BDP-a.

Peščanik.net, 30.10.2015.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)