Rasklimane stolice

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Spoljašnji pritisci na Srbiju već duže vreme nisu tajna. No, najnovija tarapana na unutrašnjem planu zahteva osveženo razumevanje situacije. Koji će put izabrati Srbija je tema o prekretnici i budućnosti Srbije. Ona se više ne može zaobići, ne samo zbog pritiska spolja i suženog manevarskog prostora, nego i zato što se spoljašnja stiska već odražava na unutrašnje političke odnose. Kogod je hteo da vidi, mogao je predvideti da će se to dogoditi. Toliko hvaljena spoljna politika dve stolice i uverenje da je baš mesto između dve velike sile najbolje za Srbiju – zasnovani su na staroj iluziji da će Srbi prevariti velike sile, naročito onaj glupi i “materijalistički” zapad. Od njega ćemo da uzimamo pare, a Rusija će da brani srpsko pleme. I ne samo Srbiju sa Kosovom, nego i sve Srbe po komšiluku, koji će jednog dana biti jedno i pod istim krovom! Ta etničko-verska vizija jedinstva, tvrda, tupava i zaostala, u kojoj nema države (ona je tek provizorijum) nego se večito ratovima stvara na rodovskoj osnovi, nikako da se izbije iz glava ovdašnjih ljudi i onih koji ih vode. Pritom, te dve stolice sedištem nisu okrenute ka spolja, već ka unutra i na njima zapravo raskomoćeno sede naši velikaši. Da imamo kvalifikovanu administraciju, to bi bilo jasno još od ukrajinske krize, od koje je krenulo neprekidno zaoštravanje sukoba između zapada i Rusije. Fiktivna neutralnost Srbije i njene dve stolice su se rasklimale i sklone su padu. A to znači ulazak u krizu Vučićevog režima.

Novi momenti i promene odnosa među velikim silama su ubrzali zbivanja toliko da više nema vremena, niti nam je dozvoljeno da ga kupujemo. Pretpostavljam da zbog toga uz beogradske neće biti i republičkih izbora. Pre ovih promena sve je izgledalo znatno lakše. Preimenovanje Tadićevih stolica (EU i Kosovo) u Vučićevu kombinaciju – EU i Rusija, omogućilo je Vučiću znatnu fleksibilnost prema Kosovu i potpisivanje Briselskog sporazuma, koji mu je obezbedio povoljnu poziciju na zapadu. Od njega EU očekuje da reši kosovski konflikt, jer je rešenje za Kosovo odlučujući uslov za ulazak Srbije u EU. I na tome se jedino nešto i radilo. Zbog sopstvenih teškoća i problema, EU je odložila pitanje proširenja za pet godina, pa su se odnosi Srbija-EU uglavnom svodili na igranku oko Kosova i komplimente za fiskalnu politiku. Suštinski (civilizacijski) uslovi za prijem Srbije u EU članstvo su bili zanemareni. Takva situacija doprinela je slobodnom padu Srbije u regresiju, koja je učvrstila karikaturalnu, autoritarnu i ličnu vlast Aleksandra Vučića. Zaštićen spolja pregovorima o Kosovu i problemima same EU, njegova unutrašnja politika je izrabljivala i slabila društvo, uz istovremeno besomučno medijsko pumpanje građana Rusijom, Putinom, nacionalizmom, lažnim obećanjima i zaverama. Prvi i nestabilni koraci ka evropskim vrednostima, demokratiji, pravima građana, slobodi medija i nezavisnim institucijama su nemilice gaženi, a odjeka nije bilo. Zapad je otvoreno napadan propagandom da odatle stižu monstruozne zavere protiv Srbije i famozno rušenje Vučića. U redovima progresivnog građanskog sloja i šire došlo je do pada poverenja u EU. Postavilo se pitanje šta će nam EU ako podržava autoritarni, proruski i izrabljivački režim, baziran na finansijskim interesima i privilegijama uske grupe oko Aleksandra Vučića. U stvari, posle niza različitih iskustava, jasno je da je članstvo u EU za slabo razvijene zemlje važno pre svega zbog opšteg razvoja. Ali kad je Srbija u pitanju, treba reći da je članstvo u EU i više od dobre razvojne šanse. Za Srbiju je važno da se opredeli za zapad, za taj vrednosni sistem, jer zbog svojih specifičnih težnji ona stoji na suprotnoj strani na kojoj ničega nema.

Dva faktora su promenila situaciju. Aktiviranje SAD na Balkanu i oporavak EU koja se vratila obećanju o proširenju na zapadni Balkan. Načelno je odlučeno da će Srbija i Crna Gora biti primljene u EU oko 2025. godine. Da bi se to ostvarilo, 2018. mora biti godina rešavanja kosovskog pitanja. Sledeća će doneti novo rukovodstvo i budžet EU, a do 2023. godine Srbija bi trebalo da ispuni sve ključne uslove za ulazak u EU. To je ne samo realna šansa, nego i konkretan plan koji je sama Srbija tražila. To je prva stvar. Druga je aktiviranje SAD na zapadnom Balkanu, koje je pomerilo pritisak sa teme Kosova na Rusiju, što je za Srbiju u rezultatu praktično ista stvar, ali je politička intencija ipak različita. Američki cilj je pre svega to da sa Balkana izbaci Rusiju, koja je u Srbiji i njenim “nacionalnim i državnim interesima” našla uporište za podrivajuću politiku prema zapadu. Politiku SAD poslednjih meseci uporno objašnjava izaslanik za zapadni Balkan Brajan Hojt Ji (njega je Dačić nazvao službeničićem s kojim on nema šta da priča, a Dodik olupinom stare antisrpske administracije) – bacajući naše vođe u veliko neraspoloženje i brigu. Otišao je Hojt Ji sa mesta na kome je bio, ali ono što je potanko objasnio ovdašnjoj vlasti neće se promeniti. On je otvoreno rekao da Srbija mora da se opredeli kojim putem će ići. Ona treba da pokaže da je 100 posto za EU i da ubrza svoj put ka EU članstvu tako što neće sedeti na dve stolice – evropskoj i ruskoj. Srbiji se savetuje da izabere evropski put i posveti se vladavini prava, dobrom i transparentnom upravljanju, tržišnoj privredi, slobodi medija i borbi protiv korupcije.

Tako je došlo do dvostrukog pritiska i suženog prostora za Vučića. SAD ograničavaju neprijateljski uticaj Rusije na zapad koji ide preko Srbije, a EU traži da se potpiše pravno validan sporazum o Kosovu koji bi normalizovao odnose, do članstva Kosova u UN, bez formalnog priznanja. Oba pritiska se prelamaju na Kosovu i članstvu Srbije u EU. Možda nam nikada kao sada nisu tako nedostajale artikulisane političke pozicije i ideje, kojih nema ni od korova. Zato je u ovoj stisnutoj situaciji prva incijativa stigla od Vučića. On je izgleda shvatio da je vožnja na dve stolice završena i da je 2018. godina prekretnica u kojoj pada odluka. On je u svom autoritarnom stilu otvorio dijalog o Kosovu, koji se očigledno tek formalno odigrava po obodima nekakvih instituta, čije diskusije i izgovorene reči slabo dopiru do javnosti. Vučić traži da rešenje za Kosovo bude dugoročno i kompromisno. Pritom se ne zna šta taj kompromis može biti. Zna se samo opšta formula: ne može jedna strana da dobije sve, a druga ništa. Šta Vučić očekuje kao odgovarajuću kompenzaciju nije jasno. Povodom poznatih EU očekivanja, Vučić je više puta zapretio da Srbija neće dozvoliti da Kosovo postane članica UN, s malim ublažavanjem da su veoma male šanse da Srbija dozvoli ulazak Kosova u UN. Pritom je ostavio otvoreno malo prozorče od 5 posto da se i to može dogoditi.

Možda je baš to prozorče od 5 posto izazvalo paniku u tvrdom nacionalnom jezgru, koje bi da sve prozore i vrata pozatvara. Otuda Apel za odbranu Kosova i Metohije koji je lansiran pre nekoliko dana okupivši tvrdo jezgro SPC-a i nacionalističke elite. Pokrenuta je preventivna odbrana Kosova, s namerom da se tekuća kriza definiše kao put sramne izdaje Kosova i Srbije. Jedan od prvih potpisnika Apela je Risto Radović Amfilohije, koji je, pretpostavljam, celu akciju osmislio u sadejstvu s najtvrđim srpskim borcima. Amfilohiju nije bio dovoljan Apel, nego je i sam i goloruk izašao u javnost i izneo svoju bojazan o izdaji Kosova, za koju je optužio direktno Vučića. Na to je odgovor dala celokupna Vučićeva kamarila. Po Amfilohiju su bez milosti udarali Selaković, Vulin, Marko Đurić, Zorana Mihajlović, Rasim Ljajić, SPS i njegovi čelnici. U odbranu Vučića je ustao niko drugi do sam patrijarh Irinej, koji je izgovorio neverovatne reči: Hvala Gospodu na Vučiću koji se lavovski bori da sačuva Kosovo. I jedna i druga strana simbolično i konkretno potvrđuju ogromnu bedu politike u današnjoj Srbiji. Vučić bi trebalo da se priseti da je bio na vreme opomenut da ne guši opoziciju i slobodu govora, da ne proganja “lažnu elitu”, jer kada dođu teška vremena i mora da se prođe kroz toplog zeca nacionalne mitologije, ona bi mu dobro došla. Ali, ako ti je cilj da od svoje zemlje napraviš pustinju, u njoj ćeš sam skončati, kako je i sam jednom prilikom rekao.

Praznina vizionarskog vođstva danas se vidi kao na dlanu. Zabrinjavajuće je da u ovoj drami nema artikulisane druge strane. Izostao je glas koji bi se nedvosmisleno založio za ulazak Srbije u EU. Za napuštanje vekovne mitološke tamnice i nerešivih nacionalnih pretenzija. Progovorio je jedino Čedomir Jovanović, ali njegove reči su izgubile kredibilitet. Druge opozicione stranke nisu reagovale. Čula sam samo Gordanu Čomić (DS) kako osuđuje Amfilohija zato što koristi etiketu izdaja za bilo čije izgovoreno mišljenje. Shvatam da su beogradski izbori važni, pa zbog njih neke stranke ćute, predano se baveći vrtićima, bolnicama, benzinskim pumpama, nasipima i gradskim saobraćajem. Pa ipak, strah me je da na evropskoj strani više nema dovoljno snage i političkog potencijala za krupne političke odluke, od kojih zavisi sudbina Srbije bolja od dosadašnje.

Peščanik.net, 11.01.2018.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Vesna Pešić

Vesna Pešić (Svi tekstovi)