Godine 1992. svet se probudio bez SSSR na svojoj mapi. Jedna od dve svetske supersile se urušila, ne zbog rata, invazije niti sličnog katastrofičnog razvoja događaja. Iako je to urušavanje počelo još sedamdesetih godina prošlog veka, niko nije mogao da zamisli sam raspad krajem tog stoleća. I 1985, i 1986, kao i 1989. godine dezintegracija Sovjetskog saveza je bila nezamisliva u analizama tadašnjih eksperata, kao što je to dezintegracija EU u analizama današnjih. Sovjetsko carstvo je bilo preveliko kako bi palo, previše stabilno da bi se urušilo i već je prošlo toliko turbulencija. Ali koliko samo promene može nastati u jednoj dekadi. Ono što je smatrano nezamislivim u 1985. proglašeno je neizbežnim u 1995. godini. I upravo je taj okret sudbine, taj skok između “nezamislivog” i “neizbežnog” ona fusnota koja je korisna u trenutnim diskusijama o krizi Evrope i izborima pred kojima se evropski lideri nalaze.


Metež u politici

Nakon svega, trenutna kriza je snažno demonstrirala da rizik raspada EU nije samo retoričko sredstvo kojim bi uplašeni političari nametnuli disciplinu štednje svojim nezadovoljnim glasačima. Nije samo evropska ekonomija u krizi, već i evropska politika. Finansijska kriza je oštro skratila očekivani život vladajućih partija, nezavisno od njihovih političkih boja, i napravila mesta za bunt i populizam.

Javno raspoloženje bi najbolje moglo biti opisano kao mešavina pesimizma i besa. Nedavno razmatranje budućnosti Evrope u istoimenom radu, koji je finansirala Evropska komisija i koji je objavljen u aprilu ove godine, pokazuje da dok se većina Evropljana slaže da je EU dobro mesto za život, opada njihovo poverenje u ekonomske moći Unije i njen kapacitet da igra veliku ulogu u globalnoj politici. Šest od deset Evropljana je ubeđeno da će životi ljudi koji su sada u dečjem uzrastu biti teži nego današnjim generacijama. Još više zabrinjavajuće, skoro 90 odsto Evropljana vidi veliku prazninu između onoga što javnost hoće i onoga šta njihove vlade rade. Samo trećina Evropljana oseća da je njihov glas bitan u EU i samo 18 odsto Italijana, kao i 15 odsto Grka, smatra da je njihov glas bitan u sopstvenim državama. Tako da, koliko je nezamisliv raspad? Zar nije tačno da preživljavanje EU zavisi od sposobnosti njenih lidera da se izbore sa političkim, ekonomskim i psihološkim faktorima, koji su inače bili u igri i prilikom pada Sovjetskog saveza?

Sovjetski poredak se “srušio poput kule od karata”, napisao je istaknuti istoričar Martin Malia, “jer je oduvek i bio kula od karata.” Evropska unija nije kula od karata. Kako bi izvukli lekciju iz sovjetskog kolapsa, trebalo bi da imamo na umu kako su dramatično različiti sovjetski i evropski projekat. Iako komunizam i centralno upravljanje nikada nisu zaveli EU, ona ipak nije odolela poroku kompleksnosti. Evropska unija je najsofisticiranija politička slagalica u dosadašnjoj istoriji. Volter Bedžet (Walter Bagehot) primećuje da “snaga monarhijske vladavine leži u jasnosti, razumljivosti”. Znači, mase treba da razumeju. EU je, međutim, sasvim suprotno, najnerazumljivija vlast širem stanovništvu Evrope. Oni ne shvataju kako Unija funkcioniše, a još teže im je da shvate šta bi njen raspad mogao da znači. U slučaju Sovjetskog saveza raspad je značio nestanak jedne države sa karte i nastanak mnogo novih na njenom mestu, kao i kraj komunističkog sistema. Ali EU nije država. Čak i ako projekat propadne, ništa se neće promeniti na kartama. Čak i ako se EU dezintegriše, većina, ako ne i sve države članice će zadržati demokratsko tržište. Kako onda definisati dezintegraciju? Kako je zamisliti? Možemo li pričati o njoj ako jedna ili dve države napuste evrozonu, ili čak i samu Uniju? Da li bi kraj evra značio i kraj EU? Da li je poraz uticaja EU na globalnom planu poraz i samog projekta? Da li bi ukidanje nekih od najvećih dostignuća evrointegracija, poput slobode kretanja ili Evropskog suda za ljudska prava, bilo dovoljno za proglašavanje EU istorijom?


Sovjetske lekcije

Sovjetsko iskustvo nudi korisne pokazatelje u kom pravcu treba ići kad odgovaramo na ova pitanja.

Kada govorimo o tome koliko je stvarno moguć raspad, ekonomistima ne treba verovati previše. Postoje dobri razlozi zašto ekonomska predviđanja imaju jak uticaj na današnje donosioce odluka i nema sumnje da mogu da ponude savet na čijoj osnovi će političari doneti odluku. Ali u slučaju raspada, ekonomisti nisu u stanju da situaciju sagledaju iz dobrog ugla. Kolaps Sovjetskog saveza nas uči da samo zato što je ekonomska cena dezintegracije previsoka, to ne znači da se zbog toga ona neće desiti. Verovati da se EU ne može raspasti samo zato što bi taj proces bio previše skup, slab je argument za ubeđenje da će Unija biti stabilna. Paradoksalno, uverenje da se ona ne može raspasti, podržano od ekonomista i šireno kroz evropske političke krugove, jedan je od rizika raspada. Poslednja godina Sovjetskog saveza je klasična manifestacija ovakve dinamike. Percepcija dezintegracije kao “nezamislive” bi mogla da ohrabri političare da preduzmu opasne korake, iz ubeđenja da se “ono strašno ne može dogoditi” na duže staze, kao i da ohrabre ideje da bi antievropska politika i retorika na kratki rok mogle biti čak i korisne. Sovjetski pad je najsnažniji pokazatelj da raspad EU ne sme biti rezultat pobede antievropskih nad proevropskim snagama. Verovatno će to i biti neželjena posledica rastuće disfunkcionalnosti sistema i nesposobnosti elita da razumeju političku dinamiku u svojim društvima. Istaknuti istoričar Stiven Kotkin je ubeđen da bi, promišljajući sovjetski pad, pravo pitanje bilo: “Zašto su sovjetske elite uništile sopstveni sistem?” Sovjetski raspad dobro pokazuje da rast anti-integracijskih snaga može biti produkt, pre nego uzrok raspada.

Sovjetsko iskustvo je takođe jak pokazatelj da put ka kolapsu još više ubrzava nedostatak reformi i njihovo loše sprovođenje. U vremenima krize, političari traže “srebrni metak” i često on postaje uzrok smrti. Sam koren raspada Sovjetskog saveza bili su Gorbačovljev neuspeh da osmisli prirodu sovjetskog sistema – on je mogao biti sačuvan, ali ne reformisan – i njegova tvrdoglava vera u superiornost socijalističkog sistema. Evropska unija ima sopstvenu istoriju pokušaja da osmisli hrabru politiku kojom bi rešila sve svoje probleme. Ideja o održavanju referenduma, koja joj se obila o glavu tako spektakularno u Francuskoj i Holandiji, ilustruje opasnosti od takvih odluka.

Druga lekcija iz analize sovjetskog iskustva dezintegracije jeste da u odsustvu rata ili slične ekstremne okolnosti, najveći rizik za projekat nije destabilizacija na periferiji, već revolt u centru. To ne znači da periferna kriza ne može biti zarazna, već da će sudbina projekta biti odlučena u njegovom centru. Uništavanju Saveza doprinela je odluka koja je došla iz Rusije, a ne stalno prisutna želja baltičkih republika da pobegnu iz njega. Isto tako će na budućnost evropskog projekta uticati nemački pogled na trenutno stanje u Uniji, a ne muke grčkih ili španskih ekonomija. Kada pobednici integracija počnu da sebe doživljavaju kao glavne žrtve, onda političari mogu biti sigurni da nevolja vreba iza ugla. Trenutno Evropljani nemaju razloga da sumnjaju u posvećenost Nemačke Uniji, ali su istovremeno svedoci strašne nemogućnosti južnih zemalja pokidanih dugovima da “prevedu” svoje brige na nemački, kao i rastućeg neuspeha Nemačke da “prevede” predložena rešenja u lokalne jezike većine ostalih članica. Tu bi najviše trebalo da nas brine ne sukob mišljenja, već nedostatak empatije.

Treća lekcija nam govori da ako dinamika dezintegracije nadvlada, kolaps Unije će više ličiti na pljačku banke nego na revoluciju. Paradoksalno, sama suština onoga što je EU bila i onoga što u velikoj meri još uvek jeste, jedan elitni projekat, znači da realni rizik po njeno preživljavanje ne dolazi toliko od besa građana, koliko od pogrešnih računica elita. Kotkin u svom prigodnom opažanju o slučaju Sovjetskog saveza kaže da su “centralne elite, pre nego nezavisni pokreti na periferiji, degradirale Savez”. Postoji rizik da će nacionalne elite napustiti Uniju usled straha od gubitka kontrole, dok će joj većina građana ostati lojalna. Onog trenutka kada nacionalne elite počnu da preispituju vizije Unije, počeće da deluju u onom pravcu koji će ubrzati kolaps. Najvažniji faktor koji ugrožava preživljavanje Unije neće biti razočarano stanovništvo, već nesigurnost elita u rešavanju problema.

Poslednja i najalarmantnija lekcija iz analize sovjetskog raspada jeste da, kada preti dezintegracija, političari moraju da postani fleksibilni, to jest da ne podležu prirodnom nagonu ka krutosti i konačnim rešenjima. Nažalost, ono što vidimo u Evropi danas je veliko podleganje rigidnosti. Kako bi se izašlo iz statusa quo politike bez političkog kursa u Briselu, i politike bez političkog kursa kod članica, Nemačka, između ostalih, zagovara političku konstelaciju koja bi se mogla opisati kao “demokratija bez izbora”. Evropski donosioci odluka pokušavaju da sačuvaju Uniju tako što donose odluke koje vezuju ruke vladama članica i radikalno ograničavaju glas javnosti. Glasači u zemljama poput Italije i Grčke mogu da promene svoje vlade, ali ne mogu da utiču na sam politički kurs: donošenje odluka u sferi ekonomije je de facto oduzeto biračima. Očekivanja kažu da će nova politika fiskalne discipline smanjiti politički pritisak na EU. Ali dok se stručnjaci slažu ili ne slažu sa plusevima i minusima koje donosi paket mera štednje, važnije je shvatiti da će propast nefleksibilnog pristupa još više ubrzati krizu, čineći preživljavanje Unije još težim zadatkom. Pre desetak godina evropski političari su odlučili da ne uvode mehanizme za istupanje iz zone zajedničke valute, kako bi njen raspad učinili nemogućim. Sada vidimo da je takva odluka napravila evrozonu ranjivom.

Prošlo je već nekoliko decenija od kako je nemački pesnik i disident Volf Birman napisao: “Mogu voleti samo ono što mogu slobodno da napustim”. Trenutna strategija evropskih političara – favorizovanje politike koja cenu izlaska čini neizdrživo visokom – može se okončati povećanjem pre nego ograničenjem rizika raspada. Sovjetski slučaj nas uči da u vremenima velikih kriza, popularni odgovor na to da “nema alternative” jeste da je svaka alternativa bolja. Paradoksalno, fleksibilnost je najbolja šansa za preživljavanje.

Diplomaatia, br. 105, maj 2012.

Preveo Igor Vučković

Peščanik.net, 11.06.2012.