Ni sa jednim prijateljem nisam proveo više vremena razgovarajući nego sa Predragom Dragićem, koga sam ja zvao Đura. Ovo zato što je bio veliki poštovalac Đure Jakšića, bar u času kada smo se upoznali, u drugom razredu gimnazije. Poslednji put smo razgovarali kod njega kući posle 1995, ne sećam se tačno kada. A posle 1968. je preuzeo tribinu u Studentskom kulturnom centru, a posle neslaganja koje je imao sa mojim drugim velikim prijateljem Petrom Ignjatovićem, preuzeo je biblioteku. Pisao mi je u Ameriku da mu pošaljem naslove časopisa kako bi ih naručio, a posle smo danima pričali i u maloj i u velikoj sobi. Radio je dugo na knjizi o srednjovekovnoj i renesansnoj srpskoj poeziji, a od mene je povremeno tražio da pokušam da prevedem na engleski neku od reči koju nisam razumeo ni na srpskom. Pre toga je lektorisao tekstove za časopis Ideje. A kasnije sam pisao ni sam ne znam koliko tekstova za Povelju, koju je uređivao. Ali smo najviše razgovarali. Onda su došle 1990. i 1991. i ja sam otišao. Posle smo razgovarali više puta telefonom, po sat ili duže, jer je on uglavnom tako koristio telefon.
Sa Perom Ignjatovićem sam razgovarao po čitave noći u vreme studentskih demonstracija 1968, a često idući peške do Banovog brda, gde je on stanovao, a potom nazad na Dedinje gde sam ja stanovao. Kasnije je on pobegao u Blok 47 i ja bih otišao do njega i vraćao se kući sutradan ujutro. Najčešće smo sedeli i pili kafu, bar ja sam pio kafu, zajedno sa Đurom Kovačevićem. Pričali smo o politici i umetnosti. Petar je od policije iskamčio zgradu za Studentski kulturni centar. Potom je tu otvorena prodavnica stranih knjiga, pa već pomenuta biblioteka, o tribini i likovnom programu i da ne govorimo. Ubeđivao sam ga da je Polok veliki slikar.
Đura Kovačević me je nagovorio da pokrenemo časopis Ideje. Posle je ostao bez posla kada su čišćeni liberali. Satima smo razgovarali o njegovoj doktorskoj distertaciji, a kasnije u Institutu za međunarodni radnički pokret, koji je on pretvorio u Institut za evropske studije. Terao me je da pišem za konferencije, zbornike, a jednom sam prihvatio i da držim predavanje za Srpsko-američki centar i tada smo poslednji put ozbiljno i dugo razgovarali. Znao je da dođe kod mene u stan kod Londona, dok sam još živeo u Beogradu i da pričamo bez konca i kraja. Mada je njega manje držalo mesto nego Đuru Dragića ili Petra, koji je znao da se iz fotelje ne pomeri, verujem, danima. Đuri Kovačeviću nije bilo ništa da sednemo u njegov folksvagen, bubu, i da odemo već gde smo namerili.
I to je to.
Peščanik.net, 31.01.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
