Premijer je ugrozio sporazum između Srbije i Kosova rekavši da više neće učestvovati u briselskim dogovorima. Vicepremijer je obesmislio i inače sumnjivu „rekonstrukciju“ vlade najavivši skore parlamentarne izbore. Smenjen je gradonačelnik Beograda. Dakle, ima o čemu da se piše i posle 28. septembra. Ali, zabranjena Parada ponosa i dalje mi izgleda kao središnja tema. I to ne samo zato što sažima gotovo sve važno što se može reći o drugim, „svežijim“ temama: u vezi sa zabranjenom Paradom postavlja se pitanje koje nas se neposredno tiče. Šta ćemo uraditi za naše sugrađane kojima su uskraćena osnovna ljudska prava?

Možemo, naravno, reći da nam je žao, slegnuti ramenima i kukavički zaključiti kako nije do nas da to rešavamo. Ne bi nam bilo prvi put da sa strane i manje-više mirno posmatramo kako se (uvek iste) siledžije iživljavaju nad (uvek iznova) arbitrarno izabranim žrtvama. Ali, možemo se i organizovati da u borbi za dostojan život stanemo uz ljude čija su prava narušena. Lako je osmisliti građanski pokret koji bi na taj način podržao Paradu ponosa.

Front prema neprijateljima Parade mora se raširiti. Oni se kreću u više kolona. I mi bismo morali imati više formacija. (Militarni žargon ovde koristim isključivo u vezi sa idejom militantne demokratije.) Organi vlasti su na jednom krilu snaga koje marširaju protiv Parade; na drugom krilu su kriminalne grupe. Između tih krajnjih tačaka, razvile su se formalne i neformalne organizacije i više ili manje čvrsto strukturirane grupe: političke stranke, nevladine organizacije sa crkvom na čelu, klubovi za borilačke sportove, navijačke grupe, mediji. Nasuprot njima stoje – organizatori Parade ponosa.

Treba utvrditi koje su to svetonazorske, interesne i finansijske spone objedinile raznolike protivnike Parade. Ali, ovde je dovoljno reći da oni svoje nasilničko ponašanje javno legitimišu „srpskom“ tradicijom i „srpskim“ kolektivnim identitetom. Sve što odstupa od te tradicije i tog identiteta uvreda je – tvrde oni – za većinsku Srbiju i šteti joj. Stoga oni imaju pravo da to zabrane, potisnu, odstrane. Taj argument, ta tradicija i taj identitet ni po čemu se ne razlikuju od argumenta, tradicije i identiteta koji su stajali iza masovnih zločina srpske strane s kraja 20. veka. Stoga oni nemaju nikakav legitimacijski potencijal.

Organizatori Parade nisu sami na drugoj strani fronta. Međutim, podrška koju dobijaju ne širi front. Saveznici ne stupaju kao nezavisni protagonisti u borbi za prava pripadnika LGBT zajednice. Oni svi zajedno idu u jednoj koloni na čijem su čelu organizatori Parade. Ta kolona bi morala da se razdeli, razvije i osnaži novim akterima.

Na jednom krilu fronta za Paradu treba da se nađu političke stranke demokratske i liberalne provenijencije. One moraju da pritisnu organe vlasti da poštuju zakon i zaštite ljudska prava svih građana Srbije, bez obzira na razne legitimne tradicije i identitete kojima su oni privrženi. (Jer, nema jedne „srpske“ tradicije i jednog „srpskog“ identiteta, sve i ako bismo ovo „srpsko“ shvatili u etnonacionalnom smislu.) Nasuprot organizacijama i grupama koje ugrožavaju Paradu, uz organizatore moraju stati i drugi akteri: nevladine organizacije i grupe za zaštitu ljudskih prava, kao i građanski pokret za podršku Paradi ponosa. Kriminalnim grupama u kraj mogu stati policija i pravosuđe. U kontekstu jake građanske podrške Paradi, policiji i pravosuđu bi valjda bilo lakše da urade taj posao.

Neprijatelji Parade imaju u ovom trenutku još jednu prednost u odnosu na njene pobornike. Vlast, stranke, crkva, nacionalfašističke grupe i pokreti, navijačke grupe i kriminalci svakodnevno učvršćuju svetonazorske, interesne i finansijske spone koje ih povezuju. Pristalice Parade tek jednom godišnje imaju priliku da pokažu da su solidarni sa LGBT zajednicom i da podržavaju Paradu. To nije dovoljno za uspostavljanje čvrstih veza između njih. Građanski pokret za podršku Paradi morao bi delovati tokom čitave godine i angažovati veći broj ljudi i organizacija. S vremenom bi se tako formiralo osećanje građanske obaveze da se na dan Parade izađe na ulicu i pridruži povorci ponosa. Ili da se zakaže i organizuje više takvih povorki, kao što to rade i neprijatelji Parade.

U krajnjem slučaju, pokret za Paradu može obuhvatiti i poneko udruženje pčelara – nema razloga da na njihove ne pustimo naše pčele i ose.

Peščanik.net, 04.10.2013.

TEMA – PARADA PONOSA +

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)